NA LINIJI BEZNAĐA

        ISTINITA PRIČA JEDNE OBIČNE ŽENE 

             Pod naslovom  NA LINIJI BEZNAĐA

                Autor: Milica Petrović Ex Popović

         https://www.facebook.com/milicapetroviccvetkovic

           O DELU ŽIVOTA KOJI NIKADA NEĆE ZABORAVITI.

           O TRENUCIMA KOJI MENJAJU LJUDSKU PSIHU

           O TRENUCIMA KADA ŽIVOT POSTAJE DRAMA

           O STRAHU, BEZNAĐU, OSEĆANJIMA TUGE, PATNJE KOJA DOVODI

           DO TOGA DA GUBIŠ SEBE U ŽELJI DA POMOGNEŠ DRUGIMA.

Skromna sam i sasvim obična žena. Život me, za svih mojih 44 godine uopšte nije mazio.

Ma ne samo što me nije mazio, to bi još bilo i lako, već me je stavljao na velika iskušenja i na velike muke. 

I uvek sam se pitala : " Zašto ja" ???

Čime sam zaslužila takav nemilosrdan tretman tokom celog svog dosadašnjeg života?

Jeste, grešila sam po malo u svojoj mladosti, ali u pitanju su bile one standardne greške koje prave skoro svi mladi, zbog čega često možemo čuti rečenicu : " MLADOST - LUDOST" .

Pokajala sam se za sve grehe koje sam eventualno nesvesno počinila u mladosti.....o da, bezbroj puta sam tražila oprost za sve te sitne greške koje sam u hodu svog odrastanja napravila.

....ali nije vredelo...... 

Po struci sam muzičar, ali sam se u životu najmanje time bavila. Relativno mlada sam postala majka divne ćerke, koja sada ima 21 godinu i student je druge godine fakulteta.

Ali kako sam se mlada udala,tako sam se mlada i razvela i već imala "modernu" titulu samohrane majke......da, samohrane majke, bez zaposlenja.

Ne bih o tome dužila mnogo, bilo je tu puno prepreka, počev od ne razumevanja mojih roditelja, koji su smatrali da je trebalo sve da trpim i da se ne razvodim....pa do toga da su u prvi mah odbijali da mi pruže smeštaj.

Tako sam uletela u drugi brak, sa čovekom sa kojim sam i dan danas, punih 17 godina. 

U međuvremenu bila sam majka, žena, svirač, pevačica, sekretarica, trgovac, higijeničar, mesar, pekar, konobarica, dadilja, call operater, knjigovođa, nastavnica, defektolog, student u pokušaju,....i mnoštvo toga, da ne nabrajam dalje, jer bi spisak bio zaista dugačak. 

Ali od svega toga postala sam samo još jedno nezaposleno biće, bez svojih prihoda sa 3 godine upisanog radnog staža i u godinama kada zaposlenje postaje samo bajka ili misaona imenica.

Sa bednom platom supruga i dve usvojene mačke sa ulice, ne može se čak ni reći da "krpimo kraj s krajem"....... a pri tom godine čine svoje, i ostavljaju tragove na duši i telu.

 Zdravlje postaje nešto što sve više cenim, nakon problema sa kičmom i kolenima. 

Sve te hladne komore, teret koji sam dizala i uopšte uslovi pod kojima sam zarađivala, ostavili su danak na mojim kostima.

Osvanulo je kišno, tmurno i melanholično jutro tog 16.maja 2014 . Ustala sam i pomislila.

- Eto, dođe i dan mog 44 -tog rođendana ....kad pre? ...pa kao da sam juče imala 25 . Eh...

 Uključivši program sa vestima, sela sam da popijem kafu i da usput prelistam internet novine. Osvanulo je već treće jutro kako pada kiša u Beogradu, ali i u celoj Srbiji.

Ono što sam čula na vestima i počela da čitam u novinama uopšte mi se nije dopalo!

Kiša koja je danima padala u velikoj količini, podigla je nivo vodostaja svih reka u Srbiji, brane su počele da popuštaju, sela nadomak reka da se poplavljaju.

Količina i sadržaj informacija koje su stizale iz minuta u minut su bile zastrašujuće.

ŠTA SE DEŠAVA???? ...slične informacije su počele da stižu i iz susedstva BIH i Rep. Srpske....

E, iz'edem ti rođendan, ovo je kataklizma, katastrofa, tuga !!!!!!!   

Pa ovo je najtužniji rođendan koji sam ikada imala !!!!!!

Slušajući vesti i čitajući novosti na internetu suze su krenule niz lice i upadale u šolju sa još ne popijenom kafom.

Ljudi su u panici. Bujica nosi automobile, kontejnere, ljude, životinje, prodire u kuće, ulice su se pretvorile u reke. Ljudi su užasnuti, bespomoćni, zarobljeni u rođenim kućama.

Nivo vode se tako brzo digao, da sam samo kroz sat vremena pročitala objavu moje drugarice na fb mreži koja je napisala: 

" Moje kuće u Obrenovcu nema više !!! Odnela je voda ! Ja sam uspela da se sklonim i pišem ovo dok mi još radi baterija na mobilnom telefonu. Struja i vodovod su isključeni. Jezivi zvuci dopiru do mene. Šaljite pomoć, ovde su ljudi zarobljeni u svojim kućama i stanovima, deca vrište, psi laju...dok bujica vode nemilosrdno teče i pravi buku. Pomagajte !!! Uskoro će se svima istrošiti baterije na mobilnim telefonima, bićemo odsečeni od bilo kakve mogućnosti da tražimo pomoć i da nas pronađu gde smo. Udaviće se svi, a ko se ne udavi ostaće bez hrane i vode, pa mu dođe na isto" !

Telo mi je obuzela tuga, grlo mi se steglo, u očima strah i neverica. DA LI JE OVO KRAJ???

NE, NE, NEĆEMO TO DOZVOLITI !!! Jadni ljudi, deca, životinje, stoka, njive.......

Nemoj Bože, molim te, znam da su ljudi veliki grešnici i da su ovu divnu planetu uništili svojom pohlepom i samoživošću....ali molim te, budi milostiv....evo, ja sam prva koja sam totalno razočarana u ljude, ali ne želim da u ovakvim mukama umiru....molim te, smiluj se bar na decu, divne životinjice....oni su bezgrešni.....PREKLINJEM TE !!!!!!! TO MI JE JEDINA ŽELJA ZA ROĐENDAN !!!!!!!

Ne mogu da sedim samo i pratim tragediju, a da ne pokušam da bilo kako pomognem.
Gde ću ja i kome pomoći ovako kljakava sa bolnom kičmom i nogama???

Dok su mi se ruke tresle od šoka, došla sam na ideju da pomognem online putem interneta.
Deliću na fb-u apele za pomoć, navoditi spasioce na lokacije gde je pomoć potrebna, obaveštavati o načinu kako i gde može da se donosi humanitarna pomoć, apelovaću ako se traže dobrovoljci za izgradnju bedema od džakova peska, moliću ljude da pokušaju bar da odvežu svoje životinje sa lanaca ili da ih puste iz boksova i štala, nebi li im dali šansu da se spasu.
Prenosiću apele za hitnu evakuaciju, deliću brojeve telefona gde može da se prijavljuju osobe kojima je potrebna evakuacija spasioca.
Sve ću učiniti što mogu !!!!

Sela sam za kompjuter, čitala, delila, prosleđivala, spajala ljude.
Inbox je počeo da mi se puni sa apelima od ljudi koji su u inostranstvu.....da pomognem njihovim rođacima.....javim spasiocima adrese gde su ljudi zarobljeni sa decom bez vode i hrane..... 
....dohvatila sam telefon..... okretala razne brojeve.....javljala spasiocima adrese ljudi kojima je potrebna evakuacija čamcima.....onda ponovo javljala njihovim rođacima šta sam uradila.
Ljudi su plakali od sreće kad god bi im rekla da sam uspela i da će doći neka od spasilačkih ekipa......onda su se oni meni ponovo javljali da mi se zahvaljuju i plaču od sreće, jer im se rođak javio i rekao da je prebačen u privremeni smeštaj i da je van životne opasnosti.

Ljudi su počeli da se udružuju, sarađuju, pomažu jedni drugima.
Učestvovala sam u svemu tome na neki način, shodno mojim mogućnostima, i radila to dan i noć. Odspavam 2-3 sata pa ponovo.

Bio je 18. maj , 03 h. ujutru, ja naravno ne mogu da spavam, već je skoro ceo Obrenovac bio evakuisan što se ljudi tiče, apela za spašavanje ljudi sve manje. ......... a onda mi kroz glavu prolete zastrašujuća slika.......

ŽIVOTINJE !!!!!! GOSPODE BOŽE !!!!! PA NJIH SPASIOCI NISU PRIMALI U ČAMCE SA LJUDIMA !!!! ONI SU OSTALI !!!!! NA MILOST I NEMILOST !!!!! U ONOM MRAKU, JEZIVOJ TIŠINI, GDE SE MOŽDA ČUJU JEDINO KRICI ŽIVOTINJA ZA POMOĆ !!!!

Obuzela me je takva neopisiva tuga, suze su mi se slivale niz lice, plakala sam kao beba!!!!

Uhvatila sam sebe da grcam i jecam od suza i boli. Dohvatila sam tastaturu i celu sliku koju sam imala u glavi stavila na "papir" u belešku na fb-u pod naslovom " KAD TIŠINA UBIJE"- "Idite vi - ja sam dobro!" - kao priča iz ugla jednog psa iz Obrenovca....... i naravna ostavila javni uvid !

Priča je bila napisana iz glave u roku od 10 -15 minuta, reči su same nadolazile velikom brzinom.... i pisanje sam prekidala samo u trenucima kada sam brisala lice prepuno suza zbog kojih više nisam videla slova na tastaturi .

Nije me bilo sramota ni suza ni bola koji sam osećala.... morala sam da nekako sav bol izbacim iz sebe, morala sam da podelim sa nekim , makar virtuelno....morala sam da znam da li ima još ljudi koji isto oseća što i ja.

Lik psa je bio imaginaran, ali je on bio predstavnik svih životinja koje su se davile, baš možda tog trenutka kad sam ja pisala tu priču. 

Slika je bila primerena dobu noći kada sam pisala. Mrak, tišina....tišina koja ubija !

Rekla sam samo ćerki da sam napisala jednu priču i poslala joj kopiju.

Legla sam da odmorim sat- dva iscrpljena od plakanja. 

Probudila me je ćerka i rekla : " Mama, tvoja priča je izašla u novinama na internetu, nemaš pojma kojom se brzinom širi po svim sajtovima i novinama...nemaš pojma kakvu reakciju je izazvala tvoja priča....ljudi plaču, ceo svet si rasplakala .... ljudi ne mogu da veruju da je neko napisao imaginarnu priču,  satkanu istinom koja nam se upravo dešava. Za sat vremena samo na jednom sajtu ima 25000 deljenja. Probudila si u ljudima svest šta će se desiti ne budu li se pokrenuli i organizovali se za spašavanje tih životinja! "

 

TAKO JE !!!!! - pomislila sam ! Pokušaću da organizujem ili bar učestvujem u organizaciji za spašavanje životinja. Moliću svakoga ako ima čamce, prikolice, prevoz, dobrovoljce..... imam brdo njih na fb koji su kao i ja zaštitnici životinja....sigurno će se uključiti.....

.....ali na moje veliko zadovoljstvo broj ljudi, na mojoj fb listi prijatelja uvećavao se iz minute u minutu zahvaljujući mojoj objavljenoj priči o psu Čupku, tako sam dobila još veću šansu da moja deljenja na fb-u vidi veći broj ljudi. 

Počeli su u inbox da mi se javljaju ljudi sa molbama da im pronađem psa, davali adrese gde je pas ostao.....inbox se takvom brzinom punio, da me je uhvatila panika....jer sam imala želju da svima pomognem na neki način. Bilo je i onih koji su mi se zahvaljivali što postojim, što sam tako divna i što sam napisala tako emotivnu priču. 

Meni nije bilo tog trenutka do publiciteta, na kraju krajeva priča nije nastala iz tog razloga!

Da sam htela publicitet potrudila bih se da ga dobijem još pre 20 godina kada sam bila mlađa i kada je tako nešto još moglo da mi imponuje. ALI SADA ?? JOŠ POD OVAKVIM OKOLNOSTIMA!!! NEEEE ! Doduše ispoštovala sam želje nekoliko ljudi koji su me pitali da li priču mogu da prevedu na engleski, nemački..... naravno dala sam im dozvolu...potrebno je da otvorimo svest ljudima da počnu da misle i o životinjama čija su osećanja ista kao ljudska.

........prvo sam kontaktirala svog školskog drugara Dejana Timotijevića, velikog ljubitelja životinja, a potom i drugaricu Sanju Pavićević, za koju sam takođe znala da bi dušu svoju dala za dobrobit životinja..... tako je sve počelo.......ekipe su se pravile, pojavljivale nove....

Ja sam delila apele vlasnika koji su tražili svoje ljubimce, spasioci su postavljali slike pasa koje su spasili. Pokušavala sam da širim vest gde se sve nalaze psi koji su spašeni, da bi vlasnici mogli da ih potraže!

Bio je to mukotrpan posao...moj zid na fb-u je bio prepun raznih informacija, slika pasa .... dok su nečiji zidovi bili skoro prazni, uz poneku polemiku zašto je došlo do poplava? Dal zbog HARP-a ili.....??

POBOGU !!!!!! LJUDI I DECA JOŠ NISU NA SIGURNOM, ŽIVOTINJE SE DAVE I UMIRU OD GLADI, A ONI OVOG TRENUTKA RASPRAVLJAJU ZBOG ČEGA JE NEŠTO....!!!!!!

ALO LJUDI !!!!!! POMOZITE NA BILO KOJI NAČIN, A KAD SVE PROĐE, ONDA RASPRAVLJAJTE O UZROČNICIMA SVEGA OVOGA !!!!!

Srećom ta manjina ljudi koja je tog trenutka raspravljala o HARP-u , za mene je bila tada nevažna !

Bilo je mnogo više među mojim prijateljima onih koji su radili danonoćno isto što i ja.

HVALA IM !!!! Jer da smo svi raspravljali o HARP-u, sve bi se životinje podavile !!! Onda bi opasnost od zaraze bila veća zbog više leševa. 

Danas je 31.maj 2014. Puno životinjica je spaseno, puno životinjica ljudi dobre volje hrane svaki dan po napuštenim kućama i ulicama. Voda se dobrim delom povlači, ostavljajući za sobom užasnu sliku.

Nažalost, ljudi se još ne mogu vratiti kućama .... službe za raščišćavanje, pa potom za dezinfekciju i služba za procenu štete moraju da odrade svoje.

ALI ETO !!!!! SADA SE MALO LAKŠE DIŠE, VODA NE DOPIRE DO GRLA, SAMO DO KOLENA, SADA MOŽETE RASPRAVLAJTI O HARP-u I RAZLOZIMA NESREĆE KOJA NAS JE ZADESILA. JEL VIDITE DA I ZA TO IMA VREMENA?????????

U ŽIVOTU UVEK MORAJU DA POSTOJE PRORITETI !!!!

ZA MENE; OBIČNI ŽENU, TO SU IPAK NEČIJI ŽIVOTI, I UVEK ĆE BITI !!!!!

Autor autobiografske priče : Milica Petrović Ex Popović

https://www.facebook.com/milicapetroviccvetkovic

 

PSI IMAJU NIVO SVESTI KAO DECA

Istraživanja su pokazala da psi imaju isti nivo svesti kao deca

Pomoću posebno treniranih pasa, koji su bili u stanju da mirno leže tokom magnetne rezonance, neurolozi su konačno zavirili u um čovekovog omiljenog kućnog ljubimca. Ljubitelje pasa nije iznenadila činjenica da ove životinje poseduju nivo svesti koji čoveka može navesti da preispita način na koji se prema psima ophodi.
Profesor neuroekonomije Gregori Berns napisao je nedavno za New York Times provokativan i fascinantan članak u kom je opisao nedavno sprovedenu studiju o psima. Nakon treniranja i moždanog skeniranja više životinja, on tvrdi da ga je eksperiment naveo na nedvosmisleni zaključak o tome da su psi takođe ljudi.

Za razliku od biheviorističkih analiza, Bernsov rad je obezbedio opipljivi neurološki dokaz da psi, kao i mnoge druge životinje, mogu da iskuse svest i emocije na nivou koji se može porediti sa ljudskom svešću. Burns je mesecima trenirao pse uz asistenciju Marka Spivaka, kako bi se osećali prijatno unutar skenera. Oni su, osim toga, dobili posebne slušalice koje su blokirale zvuke mašine, jačine i do 95 decibela.

Nakon anlize rezultata skeniranja, Berns je bio iznenađen sličnošću strukture i funkcije moždane oblasti pod nazivom "repato jedro" (nucleus caudatus) kod pasa i ljudi. Berns objašnjava:
Bogato dopaminskim receptorima, repato jedro smešteno je između moždanog stabla i moždane kore. Kod ljudi ono ima ključnu funkciju u iščekivanju stvari koje pričinjavaju zadovoljstvo, kao što je hrana, ljubav i novac. Da li, međutim, možemo da okrenemo asocijaciju i zaključimo o čemu subjekat razmišlja na osnovu aktivnosti ove oblasti? Usled velike kompleksnosti načina na koje su različiti delovi mozga međusobno povezani, nije uvek moguće povezati samo jednu kognitivnu funkciju ili osećanje sa samo jednom moždanom funkcijom.

Međutim, repato jedro može predstavljati izuzetak. Određeni delovi ovog centra ističu se konzistentnošću aktivacije kada se povežu sa stvarima koje pričinjavaju zadovoljstvo. Njegova aktivacija je tako ujednačena da, pod adekvatnim okolnostima, ona može da predvidi naše sklonosti kada je reč o hrani, muzici, lepoti itd.
Zaključili smo da je kod pasa aktivnost produženog jedra pojačana kao odgovor na gestikulacije koje se dovode u vezu sa hranom.

Centar se takođe aktivira pod uticajem mirisa poznatih ljudi. Preliminarni testovi pokazali su da se centar aktivira kada se vlasnik vrati u vidokrug, nakon što iz njega na momenat nestane. Da li ova otkrića dokazuju da nas psi vole? Ne sasvim. Međutim, mnoge slične stvarikoje aktiviraju ljudsko repato jedro, a koje su povezane sa pozitivnim emocijama, takođe aktiviraju i pseće jedro. Neurolozi ovo nazivaju funkcionalnom hormologijom i smatraju da ona može biti indikator psećih emocija.

Sposobnost da iskuse pozitivne emocije, poput ljubavi i privrženosti, značila bi da psi poseduju nivo svesti koji se može uporediti sa onim kod dece. Ova sposobnost sugeriše nam da preispitamo odnos koji sada imamo prema psima".

Zaista, trebalo bi da, što je moguće više, umanjimo njihovu patnju, ističe Berns, istovremeno uspostavljajući sa njima odnos kao sa jednom vrstom osobe. Ovo se, pre svega, odnosi na one životinje kod kojih postoji neurobiološki dokaz da poseduju pozitivna osećanja. "Ne možemo se više skrivati od dokaza", kaže on. Garantujući im status osobe, mogli bismo da iskorenimo ilegalne farme pasa, kao i laboratorijske i trkačke pse.

IZVOR: www.io9.com
Autor: George Dvorsky

Preuzeto sa

http://www.new-instinct.com/blog/171-istrazivanja-su-pokazala-da-psi-imaju-isti-nivo-svesti-kao-deca

KAKO DA NAM DETE IZRASTE U DOBROG ČOVEKA

U današnje vreme loših ljudi nije lako vaspitati svoje dete da postane relativno dobar čovek, ali vredi pokušati uz naravno, vaš ogroman trud od samog detetovog rođenja.
Napominjem da se deca rađaju kao anđeli, ali ih baš mi roditelji, napravimo takvim kakvi su kada odrastu. 
Mi smo slika i prilika naše dece. Mi smo prvi idoli naše male dece, mi smo smernica, mi treba da budemo primer našoj deci.
Učite od malena decu da treba da vole, štite , čuvaju i pomažu životinje. Jer ko ne zavoli životinje, neće ni ljude. Obavezno od malena imajte kućnog ljubimca i dete učite odgovornosti oko brige o njima.

Uticaj okoline i škole jeste bitan, ali je NAJBITNIJE KUĆNO VASPITANJE od  0-3 GOD.....zatim dorada do detetove 6-te godine a potom samo nadgledanje i razgovori do detetovog punoletstva.

Ako detetu lupate ćuške, radite to samo do detetove treće godine života, mada po meni ćuške nemaju velikog uticaja i po meni su batine opravdane samo u jako jako retkim iznimnim situacijama, ali tada treba da usledi dobra porcija batina a ne ćuška ( naravno bez toga da dete povredite, samo šakom po guzi)....i naravno opet uz obrazloženje zbog čega je došlo do toga da je dete dobilo takve batine.

Po meni dete ne treba da dobija batine zbog svojih dečjih vragolija, jedini razlog zbog čega bi od mene dobilo batine to je da se breca, ponaša drsko, histeriše, isteruje nešto svoje ili vređa roditelje.
To se mora sa detetom u startu raspraviti. Objasniti detetu ko je tu dete , a ko roditelj i da drskim ponašanjem i histerijom ništa neće postići sem uslova za dobre batine.
Dete mora da poštuje svoje roditelje i starije ljude uopšte kao i životinje i sva bića na planeti. Moramo ih učiti i da čuvaju prirodi.
Takođe sitne, ali odmerene kazne su dosta delotvorne.

Evo nekoliko saveta :

1. OSNOVNO, higijena i navike.
Kad vam se rodi beba, pa sve do detetove 6 godine, treba praviti rutinu u dnevnim obavezama.
Dete uvek kupajte u isto vreme, treba da leže uveče na spavanje u isto vreme, obroke da ima redovne otprilike u isto vreme.
Ako odbija neku hranu, biti dosledan i reći detetu da nema drugo i da ćete mu to ostaviti za kasnije  ako bude gladan. Ne dati mu ništa kao zamenu i skloniti izazove bilo koje vrste daleko od očiju deteta. Apsolutno će dete biti za koji sat toliko gladno da će vam tražiti ono od ručka što nije hteo da pojede.
Slatkiši neka budu nagrada posle lepo pojedenog obroka, ali samo u određenoj količini, ostatak sakriti.

Učite decu da se redovno kupaju, peru zube, kosu...seku noktiće.....pospremaju svoje stvari...svaka stvar u kući mora imati svoje mesto.....učite ih da se ruke peru pre jela, pre i posle nužde, obavezno po dolasku iz šetnje, pre spavanja.....učite ih da redovno menjaju donji veš a da prljavo rublje ima svoje mesto (korpa za prljav veš).

2.KULTURA
Od malena ih učiti šta smeju da diraju šta ne .
Učiti ih da kada hoće nešto da uzmu (što nije njihovo) moraju da pitaju za dozvolu.
Ako nešto branite detetu, uvek morate da obrazložite zbog čega. Odgovor : "Eto, zato što ja tako kažem", nije odgovor.
Učite ih kada treba da kažu "HVALA" ,"MOLIM TE", "DOBAR DAN","DOVIĐENJA",...učite ih da tuđe stvari moraju da čuvaju i da su odgovorni za njih , ali i dužni da vrate nekom nešto na vreme i u ispravnom stanju ili moraju da nadoknade štetu. ( iz svoje kasice-prasice)

3.RADNE NAVIKE I ODGOVORNOST ZA SVOJE POSTUPKE
Učite dete od najranijeg detinjstva  da stekne radne navike. To će u početku biti možda samo pospremanje njihovih igračaka pre spavanja i sl., a kasnije ih možete uključiti i u druge poslove , odgovarajuće njihovim godinama (izbacivanje smeća,brisanje prašine.....)
....ako pak dete napravi neku glupost ili štetu, učiti ga da mora sam da snosi posledice svojih učinjenih dela. (npr.dete iscrta zid u sobi- dajte mu sunđer da samo obriše to, ma kako on to loše uradio)....naravno objasnićete mu zašto to ne sme da se radi i zašto sad treba sam da to očisti.

4. NOVAC
Od malena učite dete vrednosti novca i da se do njega ne dolazi na lak način. Ne kupujte detetu sve što poželi.
To je prvo i osnovno pravilo.
Ako odbijate da mu kupite nešto, objasnite mu da je to skupo ili da nemate novaca.
Naravno ponekad ga častite, čisto da ne dobije utisak da nikada ništa ne dobija od vas
ali neka to budu sitnice , a ne vredne i skupe stvari.
Dajte mu to, naravno uz objašnjenje da sada imate malčice para, a da je to što ste mu kupili nešto što nije skupo previše.
Objasnite detetu da novac mora da se štedi i dajte primer detetu,npr. koliko dana vi treba da radite za određenu igračku koju on želi.
Objasnite vremenom detetu da se sve plaća novcem.....i voda koju pije i grejanje i što on ima toplu vodu za kupanje i svetlo ispred radnog stola..... da se plaća i tv koji gleda i internet i telefon....objasnite detetu da se to prvo plaća kad dobijete platu, jer ako to ne platite isključiće vam struju, vodu i sl.
Napravite detetu kasicu-prasicu u kojoj će štedeti novac koji dobije od rodbine za rođendan, Novu godinu, dobar uspeh u školi i sl........
Detetu do 12-te godine, ali i do čak 14-te godine ne treba džeparac!!!!!!!!!!!!!!!!
Nek njegov novac bude isključivo onaj koji skupi u svojoj kasici......možda ćete ga nekad častiti za nešto što je dobro uradio....i to nek priloži u svoju kasicu....objasnite mu da to štedi, jer će mu to biti jedini džeparac u slučaju da nešto želi da kupi, a vi niste u mogućnosti da mu to priuštite.

5.ŠKOLA I OBRAZOVANJE
Naučite i objasnite svom detetu zbog čega ide u školu i šta je cilj koji treba da postigne. Prvo mu objasnite da od njegovog uspeha u školi zavisi isključivo njegov budući život i da vi od toga nemate koristi već isključivo on sam.
Objasnite mu da su mu veće šanse da može sebi da priušti većinu toga, ako završi dobre škole.
Da će imati lepši i lakši posao , da će više uživati u životu ako je bolji učenik i završi više škole.
Dobar primer je reći mu :"Ako ne želiš da se mučiš kao mama ili tata, trudi se da imaš što bolji uspeh u školi".
Ne grdite dete za svaku lošiju ocenu, jer ćete mu stvoriti revolt prema učenju, kontraefekat. Recite mu da verujete u njega i da će sledeći put biti bolje, jer znate da će se on potruditi da to popravi.
Podstičite dete,ohrabrujte ga da on to može i da je pametan i bistar.

6.POVERENJE;ODGOVORNOST.....
Sa detetom se mora puno razgovarati. Sve mu detaljno objasniti. Tabu teme ne smeju da postoje.
Nikada ne lažite dete, nikada mu ne obećavajte nešto što niste 100 % sigurni da ćete moći da ispunite.
Učite ga svemu....objasnite mu šta je to droga, nikotin, alkohol,sex, zaštita od polnih bolesti.....šta je to loše društvo,....objasnite mu kakvih sve ljudi ima.....objasnite mu da postoje i lopovi, ubice, silovatelji,zlonamernici, pedofili, psihički bolesni ljudi......učite ga svim mogućim opasnostima i načinu na koji će ih izbeći....
Objasnite mu da vama može sve da kaže, ma koliko to bilo strašno.
Kada se tako nešto desi, nikako ne reagujte tako što ćete grditi dete i vikati na njega.....sedite staloženo, objasnite mu gde je pogrešio i da znate da je on pametan i da to neće više uraditi. Pomozite mu uz obaveznu edukaciju.
Nikada nemojte kritikovati svoje dete, omalovažavati ga ili ga upoređivati sa nekim ko je navodno mnogo bolji od njega.
Negujte u svom detetu zdravo samopouzdanje,pravednost,iskrenost...... a sve to uz puno vaše ljubavi. Dete mora osetiti da ima u vama iskrenog prijatelja,kome može sve reći, koga može uvek pitati za savet....

I za kraj

VAŠE DETE NIJE PRINCEZA,NITI PRINC.....šminka,šljokice i slično nisu za decu....o pirsingu i tetovažama da ne pričam......učite dete da bude SKROMNO i da bude srećno sa onim što ima.
Učite dete da ne bude povodljivo,da to nije prednost već mana. Učite dete da ima svoje ja i svoje mišljenje ,a ne da se povinuje svakome.


DETE MORA NA PRVOM MESTU DA VOLI I POŠTUJE SVOJE RODITELJE ,DA POŠTUJE STARIJE I VOLI ŽIVOTINJE.KAO I  DA ZNA DA NAPRAVI RAZLIKU IZMEĐU DOBROG I LOŠE UČINJENOG DELA.
DETE JE VAŠA SLIKA I PRILIKA. VI STE GLAVNI IDOL VAŠEM DETETU.AKO NE ŽELITE DA VAŠE DETE NEŠTO RADI,NEMOJTE TO RADITI NI VI.

POENTA NIJE U TOME DA DETETU ZABRANITE NEŠTO,VEĆ DA GA EDUKUJETE,DA BI DETE MOGLO SAMO DA ZNA ŠTA TREBA,A ŠTA NE TREBA DA RADI.(da bi to znalo,sa detetom morate da se družite i jako puno razgovarate)

Pa dragi roditelji,SREĆNO!!!!!!
Autor Milica Petrović Ex Popović


https://www.facebook.com/milicapetroviccvetkovic





PAS ĆE BITI DETETU NAJVEĆI PRIJATELJ.
ČUVAĆE GA, A DETE ĆE SE NAUČITI DA SVA ŽIVA BIĆA TREBA DA VOLI !

KAD TIŠINA UBIJE

PRIČA KOJA JE RASPLAKALA SVET .....Idite vi, ja sam dobro.....

( istiniti događaji sa imaginarnim likom psa Čupka ) Napisano 16.maja 2014
Autor: https://www.facebook.com/milicapetroviccvetkovic

Below the text translation in German, English, Bulgaria and Macedonia

Kako sam ja srećan pas ! Imam divnu kuću sa prelepim dvorištem. Imam gazde koji me obožavaju kao I ja njih. Sve bih dao za njih. Život svoj bih dao samo da njima bude dobro.
To su divni ljudi, mama Slavka, tata Đura I njihova divna ćerkica, a meni najomiljenija mlada gazdarica Ana. Ona je divna devojčica, mama kaže da je ona juče napunila 3 godine. Baš sporo raste ! Mi psi mnogo više porastemo za 3 godine.

Mene zovu Čupko, kažu da sam nekakav mešanac retrivera …. I ja imam 3 godine, ali sam nekako veći od Ane …..mama Slavka I tata Đura su me pronašli kad sam bio jako mali, kažu da su me našli u kontejneru.
Ne znam šta je to, ali bih po priči rekao da je to neko grozno mesto, jer kažu da sam nađen sav prljav, smrdlji I čupav. Otuda mi I ime Čupko.

Kad sam ja došao u njihovu prelepu kuću sa prekrasnim dvorištem I baštom, oni su već imali Anu, ali je bila užasno mala I nekako sva smotana u neke bele krpe. Baš sam je zavoleo. Odrasli smo zajedno….doduše ona nešto zaostaje, ali nema veze, OBOŽAVAM JE!

Našu kuću isto obožavam, divna je, prostrana , uvek ima hrane ….imam I divan krevet u dnevnoj sobi.

Čekajte, moram ovo da čujem !!! Izvinite što prekidam svoju priču!
Mama I tata slušaju onaj veliki aparat iz kog pričaju ljudi.
Uplašeni su ! Šta se dešava????
Dotrčao sam do njih, mašući repom da ih razveselim, ali su me samo blago odgurnuli I rekli mi : “ Ne, sada Čupko”
Možda su ljuti jer kiša pada već 2 dana, pa kad izađem napolje, unesem I malo blata u kuću ????

Ne , nije to, gledaju kroz prozor, izlaze I ulaze u kuću, prestravljeni su !!!! Šta se dešava?????? Hoću ja da pomognem!!!!

Počinju da traže neke stvari po kući, oblače se, oblače I Anu…….
Evo, zovu me da sa njima odem na sprat, možda ipak mogu da im pomognem.
Penjemo se, nešto se čuje iza mene….okrećem se…..
…..otkud voda u kući??????

Sada smo na spratu, mama telefonira , Ana počinje na plače…..
Ovo je nešto zaista ozbiljno! Ja mislim da je ona voda koja ulazi dole u kuću problem.

Mama stoji na terasi I čeka nešto. Tata drži Anu I teši je, kaže kako će sve biti uredu!
Evo zove nas mama da I mi dođemo na terasu. Istrčavam sa njima.

Neki čamac stoji pored prozora I neki ljudi unutra. O Bože koliko vode!!! Pa zar mi nismo na spratu????

Čujem ljude iz čamca: “Moraju svi da napuste Obrenovac,ali on ne može, takvo je naređenje” !
Ovo moram da čujem, mama se dere: “ Molim, vas, preklinjem vas, imamo velikog psa, ljubimca nas I deteta, povedite I njega….molim vas!!!!!! – počinje da plače….Ana počinje da vrišti, tata pokušava da smiri situaciju I govori ljudima:
- Dobro, ako njega ne možete da povedete sa nama, nećemo ni mi da idemo ….povedite samo dete.
- Štaaa????????????????
Pritrčavam tati, diram ga šapom, on se saginje…vidim mu jednu suzu u oku.
Shvatio sam sve!!!!!!!
Fiksirao sam pogledom tatu I prenosim mu očima reči : “ Idite vi, molim vas, idite, potrebni ste Ani, molim vas, ja želim da idete!!! Nemojte brinuti za mene, ostaću,plivaću , pokušaću se spasti, a vi ste potrebni našoj Ani!!!!! Gurao sam ih njuškom prema čamcu. Shvatili su!
Suze su im lile niz oči.
- Znam, sve, znam, I vi mene volite. Volim I ja vas I zato želim da idete, nemojte brinuti za mene. Ja ću biti srećan što znam da ćete vi biti dobro.

Ušli su svi u čamac. Ja sam ostao na terasi.
Zvuk motora čamca se udaljio.
Uhhh, baš je tiho! Čujem samo svoje dahtanje.
Uhhh šape su mi već u vodi ……..čekaću još malo…..šta da radim?
Odoh da se najedem, ostavili su mi u sobi hranu. Da pojedem to, dok ne dođe voda I tamo.
Jedem, ali mi nešto baš ne prija…..
Uffff, evo vode I u sobi, već mi je do stomaka došla.
Ne vredi, još malo ću sačekati, ali moram da se pripremim da pokušam da plivam negde, naravno izaćiću kroz terasu koja je otvorena.

Počinjem da plutam. Odoh!
Uffff, plivam I plivam već ko zna koliko, ali nigde ne vidim gde da stanem na suvo, svugde vidim samo vodu……

....kako je svuda tiho... ček',ček'.....čujem neki lavež....neko zove upomoć.
Evo vidim ih! Pa to su moji drugari iz komšiluka Laza, Pepi , Lunja i Doroti !O BOŽE, PA ONI SU ZATVORENI U BOKSOVIMA. DOROTI JE PORED KUĆE, ALI VEZANA JE LANCEM !!!!Ja ne mogu da ih pustim , o bože, ne mogu im pomoći, pa oni ne mogu da pobegnu, udaviće se!!!!!
Mora da su im se gazde utopile, pre nego što su uspeli da ih puste!.....ne vredi moram dalje da plivam....već se vide samo krovovi kuća.
.....Opet ta strašna tišina, ni muva se ne čuje

Hladno mi je……auuu baš mi je hladno….šape su mi se nekako ukočile…..mislim da neću uspeti……važno da su mama , tata I Ana na sigurnom….uf, to je naj bitnije, sada mi je sve jedno, spokojan sam.
Bože, kakva tišina…I mrak je pao, ništa ne vidim……. Ali se više ni ne pomeram…..ne mogu….
Ana, Slavka, Đuro, tako sam srećan što ste dobro. Bili ste divni, hvala vam za sve. Nadam se da sam se odužio za vašu plemenitost prema meni , kada ste me spasili…..sad se pružila meni prilika da vam uzvratim . ……..Voli vas vaš Čupko !!!!!!
Ipak mislim da me je ubila samo tišina! Volim vas!

Original Autor - Milica Petrović Ex Popović - Serbia/ Belgrade
https://www.facebook.com/milicapetroviccvetkovic

Napisano u spomen svim nastradalim životinjama u kataklizmičnoj poplavi Srbije, Republike Srpske, BIH i Hrvatske u maju 2014 . Imaginarni lik Čupka u istinitim događajima.

KOMENTAR AUTORA:
https://www.facebook.com/milicapetroviccvetkovic

Nakon ovoga svega još se nazivate ljudima ! !!!! ???
Da, da, vi koji ste doveli do svega ovoga što nam se dešava.....jeste, gospodine-gospođo , odnosi se i na vas zbog kojih je postavljen i HARP , odnosi se i na vas koji niste na vreme upozorili Obrenovac , a posebno se odnosi na vas koji ste na silu, evakuacijom, odvajali ljude od njihovih članova porodice - od njihovih ljubimaca, koje niste hteli ( mogli) da spasete......
Mogu samo jedno svima vama da kažem.
Nadam se da će u nekom drugom životu da se pojave superiornija bića od vas "LJUDI" , i da ćete vi takvi kakvi ste, biti njima kućni ljubimci ( mada je teško i pomisliti da bi VAS iko mogao voleti)........I nadam se da ćete i vi njima u ovakvim situacijama biti TREĆA FAZA EVAKUACIJE nakon 7 dana od početka poplava. SRAM VAS BILO !!!!!!!

 Komentar spasioca - ronioca O.Š.M.

• 
  

  Bila bi mi cast da jednu takvu dobru dusu imam za prijatelja. Tvoju pricu nisam mogla da procitam, ne mogu jos uvek, suvise mi je rano,jos uvek gutam suze, a plakacu kada sve ovo prodje, sad ne smem. Juce sam rekla sestri da sam svako jutro kada bi zavrsavala smenu imala zelju da grlim one kuce koje su jadne tumarale preplasene i izgubljene po ulici, provlacuci se izmedju uniformisanih ljudi i bezeci ispred kamiona i dzipova, onako mokre i blatnjave. Uvek su mi oci bile pune suza, ali sam ih skrivala i gutala, jer sam se bojala da ako ih neko vidi mislice da sam slaba i nece mi dozvoliti da ponovo dodjem.....Bilo je onih koji su evakuisali samo ljude, nisu zeleli da evakuisu njihove ljubimce, sa druge strane mi smo smatrali da je tako bolje. U zgradama smo videli napustene pse na terasam, koji laju, zavijaju, traze pomoc, ali mi nismo imali pravo da im pomazemo i da ih oslobadjamo....sve sto sam mogla je da gutam suze, kao sto i sad radim dok mi pas spava na nozi. Ovde cu stati, jer jos nije vreme za reku mojih suza, bar jos malo moram biti jaka.....i kao sto rekoh bilo bi mi cast da imam tako jednu dobru dusu medju prijateljima, ali vidim da ih imas premnogo i samo ti jos ja falim. Veliki pozdrav tebi i samo tako nastavi ......Citajuci ono sto sam ti poslala videla sam da ti nisam napisala da smo mi evakuisali ljude sa ljubimcima jer smo smatrali da je tako bolje....ne zameri previse sam umorna, sad vec psihicki vise nego fizicki.
  
  Priča jednog policajca na dužnosti (fb)
  
  Preko dana, muvaju se ljudi, kao radi se nesto... Presipa suplje u prazno, da izvines. A onda padne mrak, zandarmerija, nase ekipe, razne inspekcije, kontrole, svi odu... Ostanemo mi neki na nocnoj strazi, da cuvamo grad u kom ima jos zivih, ali napustenih, onih do kojih ovi, kao nasi, ne daju doci... 
  E, tu krece... Ono prezivelih krava, pasa i macaka zatvorenih po kucama, promrzlih, gladnih... Krecu da se preplicu krici, gladi, zedji, samoce, umiranja, bola, zadnji krici, predzadnji, molbe za spas, da ih neko cuje, i makar nahrani i napoji, pa dodje opet da uradi isto za 5dana. 
  Niko osim pojedinaca organizovanih izvan drzavnih institucija prstom ne mrda za njih. Niko. Grad nije umro skroz jos uvek, a ne daju da umre tako sto ce prezivele duse izvaditi i spasiti, vec pustaju da umre, bukvalno umre, od bola, nemari za njima koje su najmanje krive.
  Ono malo sto je ostalo, ne daju da dise, zivi."
  ovo bi bila ispovest jednog "cuvara" grada koji je na izdisaju.
  Bukvalnom izdisaju.
  Te zivotinje izdisu, lagano i na zalost, sigurno.
  Jer niko nece da mrdne prstom i samo pusti da se organizovano dodje do njih.
  Znam sigurnih deset ljudi koji bi odmah posli po njih.
  Ali, ovi, kao nasi, ne daju.
  Ne daju.
  
  Komentar čitaoca Maja Ilić (fb)
  
  Draga Milice, nisam htela da smaram jer verovatno imaš preča posla od čitanja prepunog inboxa, ali ne mogu da izdržim a da ne napišem koliko sam srećna što postoje osobe sa takvom dušom.Jedva sam pročitala priču, plakala ko kiša, duša me zabolela.Ne mogu da verujem šta se dešava ovom našem napaćenom narodu, sve mi se čini da sanjam Ne znam šta bi ti više napisala, osim da čak iako te ne poznajem vidim da si duša od žene.Samo nastavi tako, ne obaziri se na odvratne i zle ljude jer su oni nebitni.Želim ti sve najlepše u životu i ostani uvek takva kakva jesi!Veliki pozdrav.
  
  REČ AUTORA:
  Moj Fb drugar pod imenom Fjodor Balkanac je napisao na svom sajtu, srećan nastavak priče. MOJ JUNAK PAS ČUPKO JE SPAŠEN !!!!! PROČITAJTE NASTAVAK.
  Sa Milicom sam se sprijateljio na Fejsbuku - zbog Čupka. Pročitao, i matori konj se svojski isplakao. Onako muški. Ali se nisam predao. Moreeee, šta ukoliko je Čupko… živ!
  Potegnem sve svoje novinarske veze – ipak sam nekad bio glavni i odgovorni urednik, GLOD sam bre. Okrećem telefone i… BINGO! Moj drugar i kolega Joca (Jovan Memedović), ribolovac i novinar, javlja mi:
  “Dragane, Čupko je živ! Spasla ga muška ruka, ruska. Za ogrlicu ga, dok je tonuo, uhvatio baćuška, i u čamac ubacio. Serjoška ga spasao. Prvo je samo na dnu čamca ležao, skroz iscrpljen, ni hleb nije hteo. Ali je posle živnuo…
  Samo nisam saznao koji – mnogo nam Rusa pomaže, a svaki drugi zove se Sergej. Nezvanično sam čuo, pošto kod nas nisu primali kućne ljubimce u prihvatilišta, da je sa njim. Ali još ne znam tačno gde, mnogi Rusi vode u hotele spašene pse. Čim saznam – javljam. A ti javi Milici. Onda – Ani.
  Pozdrav i BISTRO!”
  Hvala i BISTRO Joco! Hvala Ti i za “Apsolutno prirodno”!
  Dragan Jovanov Glod
  P.S. I Doroti se spasla, nekako se oslobodila lanca, pa s Čupkom parče drveta zgrabila - lakše su plivali. Ko ne veruje - eto ih na slici! 
  Nastavak priče napisao Dragan Jovanov Glod 
  ovde: http://www.trofej.info/index.php/svastara/razno/item/870-kad-tisina-ubije
  
  https://www.facebook.com/milicapetroviccvetkovic
  
  
  

  

  
  
   Prevod na Nemački - Mirella Sidro 
 http://balkanblogger.com/2014/05/21/milica-petrovic-wenn-stille-totet-schicksal-der-tiere-in-der-flut-auf-dem-balkan/

Wenn Stille tötet – die Geschichte eines Hundes

Was bin ich doch für ein glücklicher Hund! Ich habe ein wunderschönes Haus mit einem wunderschönen Vorhof. Ich habe Besitzer, die mich lieben so wie ich sie. Ich würde alles für sie geben. Ich würde mein leben opfern, nur damit es ihnen gut geht. Es sind so wundervolle Menschen: Mama Slavka, Papa Dura und ihre wundervolle Tochter Ana. Sie ist so ein wundervolles Mädchen. Mama meinte, sie wäre gestern drei Jahre alt geworden. Sie wächst so langsam. Wir Hunde wachsen viel schneller in drei Jahren.

Sie nennen mich Cupko und bin ein Retriever-Mischling… Auch ich bin drei Jahre alt, bin aber erwachsener als Ana. Mama Slavka und Papa Dura haben mich in einem Container gefunden, als ich sehr klein war. Ich habe keine Ahnung, was das ist, aber laut Erzählungen ist es wohl ein schrecklicher Ort. Als man mich dort fand, war ich verdreckt, zerzaust und ich stank. Daher bekam ich den Namen Cupko (übers. “Der Zerzauste”).

Als sie mich zu sich nach Hause mit wunderschönen Vorhof und Garten brachten, hatte sie schon die kleine Ana. Sie war allerdings sehr klein und war eingewickelt in weisse Tücher. Ich habe sie so lieb gewonnen. Wir sind zusammen groß geworden…wobei sie hinterher hinkt, aber das macht nix. Ich liebe sie!

Ich liebe auch unser Haus, es ist so wundervoll. Es gibt immer was zu essen und ich habe ein wundervolles Bett im Wohnzimmer.

Wartet, ich muss das mal hören! Entschuldigt, dass ich meine Erzählung unterbreche!

Mama und Papa hören diesem großen Apparat zu, in dem Menschen reden.

Sie sind sehr erschrocken! Was passiert gerade?

Ich bin zu ihnen gerannt, habe mit meinem Schwanz gewedelt, um sie aufzumuntern. Aber sie schoben mich sanft zur Seite und sagte: “Nicht jetzt Cupko.”

Vielleicht sind sie sauer, weil schon zwei Tage lang regnet und wenn ich raus laufe, Dreck ins Haus bringe? Bei, das kann es nicht sein, sie schauen durchs Fenster, verlassen das Haus und kommen wieder rein, sie sind ängstlich! Was passiert gerade? Ich will helfen!

Sie suchen nach Sachen im Haus, sie ziehen Kleidung über, sie ziehen auch Ana an…
Sie rufen mich, dass ich mit denen in den ersten Stock gehe, vielleicht kann ich ja doch helfen.
Ich laufe die Treppen hinauf und höre ein Geräusch hinter mir… ich drehe mich um… woher stammt das Wasser im Haus?
Nun sind wir im oberen Stockwerk, Mama telefoniert, Ana fängt an zu weinen…
Das hier ist wohl was Ernstes! Ich glaube, dass das Wasser, das ins Haus eindringt, das Problem ist.
Mama steht auf de Terrasse und wartet auf etwas. Papa hält Ana im Arm und tröstet sie, dass alles in Ordnung sein wird.
Mama ruft nach uns, dass wir auf die Terrasse kommen sollen. Ich folge ihnen.
Ein Boot mit Menschen steht neben dem Fenster. Mein Gott, da ist so viel Wasser! Befinden wir uns nicht auf dem oberen Stockwerk?
Ich höre die Menschen im Boot sagen: “Alle müssen Obrenovac verlassen, er aber nicht, so ist die Vorschrift.”
Ich höre es, Mama schreit: “Ich bitte Euch, nein, ich flehe Euch an, nimmt ihn auch mit! Ich weiss, wir haben einen großen Hund, geliebt von uns und unserem Kind… Ich bitte Euch!” Sie fängt an zu weinen… Ana fängt an zu schreien, Papa verrucht, die Situation zu beruhigen und sagt zu den Menschen:

“OK, wenn wir ihn nicht mitnehmen dürfen, dann werden wir auch nicht gehen… nehmt nur das Kind mit.”

Was???

Ich renne zum Papa, berühre ihm mit meiner Pfote, er beugt sich zu mir runter… und ich sehe eine Träne in seinen Augen. Ich habe alles verstanden!

Ich fixiere den Papa mit meinen Augen und sage zu ihm mit meinen Blicken: “Geht, ich bitte Euch darum, geht, Anna braucht Euch, ich bitte Euch, ich will, dass Ihr geht! Macht Euch keine Sorgen um mich. Ich werde bleiben, ich werde schwimmen, ich werde versuchen, mich zu retten, aber Ihr seid wichtig für unsere Ana!!! Ich schob sie mit meiner Schnauze Richtung Boot. Sie haben verstanden!

Tränen liefen ihnen über die Wangen.

Ich weiss, auch ich liebe Euch. Ich liebe Euch deshalb wünsche ich, dass Ihr geht! Macht Euch keine Sorgen um mich. Ich werde glücklich sein, wenn ich weiss, dass es Euch gut gehen wird.

Sie stiegen alle ins Boot. Ich blieb auf der Terrasse.

Das Geräusch vom Motorboot entfernte sich.

Uhhh, es ist still! Ich höre nur meinen Atem.
Uhhh, meine Pfoten sind schon im Wasser… ich werde noch ein bisschen warten… was soll ich machen?
Ich gehe mal was essen, sie haben mir Futter im Zimmer gelassen. Ich gehe es mal essen, bevor das Wasser es erreicht.

Ich esse, aber es taugt mir irgendwie nicht…

Uhhhh, jetzt steht das Wasser schon im Zimmer, mir bis zum Bauch.

Bringt nichts, ich werde noch etwas warten, aber ich muss mich vorbereiten, irgendwo hinschwimmen. Natürlich werde ich über die Terrasse herausgehen, sie steht ja offen.

Ich fange an zu schwimmen. Ich gehe!

Uhhhh, ich schwimme und schwimme, wer weiß, wie lange schon, aber ich sehe nirgendwo was festes, wo ich mich ins trockene retten kann, um mich herum sehe ich nur Wasser…

Mir ist kalt… auuuuu, es ist wirklich kalt… meine Pfoten fühlen sich steif an… ich glaube, ich werde es nicht schaffen… wichtig ist, dass Mama, Papa und Ana in Sicherheit sind… ufff, das ist das wichtigste…

Gott, was für eine Stille… und es ist dunkel, ich sehe nichts… ich bewege mich nicht mehr… ich kann nicht…

Ana, Slavka, Duro – ich bin so glücklich, dass es Euch gut geht. Ihr wart so wundervoll, ich danke Euch für alles. Ich hoffe, dass ich Eurer Gutmütigkeit mir gegenüber gerecht wurde, als ihr mich gerettet habt… jetzt hatte ich die Möglichkeit, mich zu revanchieren… Es liebt Euch Euer Cupko!!!

Dennoch denke ich, dass mich diese Stille getötet hat! Ich liebe Euch!

 

ENGLISH TRANSLATION:
When silence kills (The story of a dog)

"I'm such a lucky dog! I have a lovely home with beautiful backyard. I have my owners that i adore and they adore me. I would give anything for them. I'd give my life just so that they can be safe.
They are great people, mom Slavka, dad Djura and their lovely daughter Ana, my absolute favorite young owner! She's a wonderful girl , mom says she's turned 3 just yesterday. She's really growing slowly! We dogs grow much more in 3 year period.

They call me Čupko(Raggy) and they say that I am a half-breed retriever....I have 3 years, but I'm somehow much bigger than Anna ..... mom Slavka and dad Djura found me when I was very small, they say they found me in a dumpster.
I don't know what exactly is that, but by their story I'd say it was a terrible place , because they say that I was found all dirty and ragged and smelly. Hence my name Cupko(Raggy).

When I arrived at their beautiful house with a beautiful courtyard and garden , they already had Anna , but she was terribly small and sort of all rolled up in a goofy white cloth. I've really grown to love her . We grew up together .... although she's still kinda a slow bloomer , it doesn't matter , I adore her!

I adore our house too , it's beautiful , spacious , always has food .... I also have a beautiful bed in the living room .

Wait , i have to hear this ! Sorry to interrupt the story!
Mom and Dad are listening to that big boxy machine from which small people speak .
They're scared ! What 's going on? ?

I ran up to them , wagging my tail to cheer them up , but they only slightly pushed me and told me , "No, not now Čupko(Raggy) "

Maybe they're angry because it's constantly raining for 2 days , and when I get out in the backyard , i tend to get a little mud in the house? ?

No, it's not that, They're looking through the window every few seconds, they're leaving and entering house , They seem terrified ! ! What's going on ? ? I want to help! !

They're starting to look for things around the house , They're dressing up , dressing up Ana as well .......

Hey , they're calling me to come with them on the first floor upstairs , maybe i can still help them.

We're Getting up there, i hear something behind me .... I turn .....

..... where did the water come from in the house ? ?

We are now on the first floor , mom is on the phone , Ana started to cry .....

This is something really serious! I think it's the water that's comming into the house downstairs the problem.

Mama is standing on the balcony and waiting for something . Dad keeps Ana and comforts her , he says everything will be fine !

Mom is calling us to go to the terrace too . I'm hurrying alongside with them .

Some boat is standing by the window and some people inside it. Oh God, how much water ! Are we not on the first floor? ?

I can hear people from the boat , " Everybody has to leave Obrenovac , but he can't, those are the orders "

This I gotta hear, Mom is yelling , "Please , mister, I beg you, we have a large dog, he's our and our daughter's pet ,bring him along .... please ! !

- She Begins to cry .... Ana begins to scream , Dad is trying to calm the situation and tells the people in the boat :

- Ok, if you can't take him with us , we won't go either.... just Take the kid, please .

- What ? ? ? ? ? ?

I'm Running up to dad , touching him with my paw , he bent down ... I see a tear in his eye.

I finally got it all ! ! !

I fixed my eyes on his eyes imparting words: " You go , please go , Ana need you , please, I want you to go ! Do not worry about me , I'll stay , i'll swimm ,i will save myself , and you are needed, our Ana will need you! ! I pushed them with my nose toward the boat . They realized !

Their tears are rushing from their eyes

- I know, i know everything, you love me . I love you too and because of that I want you to go , don't worry about me . I'll be happy knowing that you'll be fine.

They all wen't into the boat . I stayed on the porch.

The sound of the engine of the boat was departed .

Hmmmm , it's so quiet ! I only hear my gasping .

Ughhh my paws are already in the water ........ I'll wait a little longer ..... what should i do ?

I'm going to stuff myself , they left me loads of food in the room . I'm gonna eat that, until the waters come there too.

I'm eating , but the food does not taste the same, doesn't taste as good .....

Ughhh, here comes the water in the room as well , it's already up to my stomach .

It's no good , I'll wait a little longer , but I have to get ready to try to swim somewhere, of course, i'll go out through the open terrace.

I'm Starting to float . I'm outta here !

Uffff , i'm swimming and swimming for god knows how long , but I don't see where can i stand on a dry land, all i see is water everywhere......

I'm cold ...... Wow I'm so cold .... my paws are somewhat numb ..... I think I can't make it ...... but it's important that mom , dad and Ana are safe .... uh , that's the most important, i'm ok either way now, I am serene .

God, what a silence ... and darkness fell too , I see nothing ....... I'm not even moving anymore ..... I can't ....

Ana , SlavkA , Djuro , I'm so happy you 're okay. You were great , thank you for everything. I hope I've repaid for your generosity towards me when you saved me ..... now i got the opportunity to repay you back.

Loves you, your Čupko(Raggy) ! !

I still think that what killed me just the silence! I love you ! "



PREVOD SA SRPSKOG NA BUGARSKI Milena Милена https://www.facebook.com/notes/milena-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B0/%D0%BA%D0%BE%D0%B3%D0%B0%D1%82%D0%BE-%D1%82%D0%B8%D1%88%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B0-%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%B2%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%8F%D1%82%D0%B0-%D0%BD%D0%B0-%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE-%D0%BA%D1%83%D1%87%D0%B5-when-silence-kills-the-story-of-an-/10152499175136804

КОГАТО ТИШИНАТА УБИВА ( Историята на едно куче) /WHEN SILENCE KILLS (The story of an abandoned dog) БГ, EN & SRB #poplave

19. мај 2014. у 09:57

Нaписано  в памет на всички животни, загинали и продължаващи да загиват в катастрофалния  потоп в Сърбия , Република Сръбска и Босна и Херцеговина през май 2014 година. От Milica Petrovic Ex  Popovic

Аз съм едно  щастливо куче! Имам хубава къща с красива градина. Имам стопани, които ме обичат, колкото и аз тях. Бих дал всичко за тях. Бих дал живота си, само те да са добре.
Те са прекрасни хора - Мама Славка, татко Джуро и тяхното красиво малко момиче -  любимата ми млада дама Ана . Тя е едно прекрасно момиченце. Мама  казва, че  вчера стана на 3 години. Просто бавно расте! Ние кучетата доста повече порастваме за  3 години.

Наричат ме Чупко ( Рошко) и казват, че съм  отчасти  ретривър .... И аз съм на три години, но някак си съм по-голям от Ана ..... мама Славка и татко Джуро  ме намерили, когато съм бил много малък. Kазват, че са ме намерили в кофа за боклук . Аз не знам какво е това, но по историята бих казал, че  е ужасно място. Намерили са ме мръсен, рошав и смърдящ. От там и моето име Чупко.

Когато пристигнах в своята красива къща с красив двор и градина вече имаха Ана, но тя беше много малка и увита в една бяла кърпа. Аз просто я обичам!  Израснахме заедно .... въпреки че тя е малко по-бавна, но това няма значение , аз пак я обичам!
А нашата къща просто обожавам - тя е красива, просторна, винаги има храна .... Имам си и красиво легло в хола.

Чакайте, трябва да чуя това ... Съжалявам , че прекъсвам историята си!
Мама и татко слушат голямата машина, от които хората говорят.
Те са уплашени ! Какво става ?
Изтичах до тях, като въртях опашката си, за да ги развеселя , но те  само леко ме бутнахa и ми казаха : "Не, не сега Чупко " .
Може би са ядосани, защото вали в продължение на 2 дни вече и когато изляза се връщам с малко кал в къщата?
Не, не е това, гледат  през прозореца , ужасени са ! Какво става ? Искам да помогна !

Започват да търсят неща из  къщата, обличат се , обличат и Ана ....... Ето, викат ме, за да отида с тях на втория етаж, значи може би  все  още мога да съм им от помощ. Качваме се, нещо се чува зад мен .... обръщам се.......... как така има  вода в къщата ?!!

В момента сме на втория етаж, мама е на телефона, Ана започва да плаче ..... Става нещо наистина сериозно!
Мисля, че е заради водата, която влиза в къщата .

Mама стои на балкона и чака нещо . Татко държи Ана и я успокоява , казва че всичко ще бъде наред !
Ето, мама ни вика да отидем на  терасата. Тичам  с тях.
Някаква лодка стои до прозореца  с някои хора вътре .
О, Боже , колко вода! Не сме ли на втория етаж ?
Чувам хората от лодката  " Всички трябва да напуснат  Обреновац , но той не може, това е заповед! "

Това трябва да го чуя .... сега мама крещи : "Моля ви , господине , моля ви се , ние имаме голямо куче , домашен  любимец на нас и детето, вземете и него .... моля !“ - Започва да плаче ....
Ана  започва да крещи , татко се опита да успокои нещата, които казва на хората : - „Е, ако не може да го  вземем с нас и ние няма да дойдем .... Вземете детето“.
- КАКВО? ? ? ? ? ? Тичам до татко, докосвам с лапата си , той се навежда ... Виждам една сълза в окото му .
Разбирам  всичко !!!! Взирам се в очите на татко  и очите ми предадат думите ми : " Вървете , Ана има нужда от вас , моля те, искам да отидете ! Не се притеснявайте за мен, аз ще остана , ще се опитам да се спася с плуване, Нашата Ани се нуждае от вас !“

Избутвам го  с носа си към лодката. Те разбират! Виждам сълзи в очите им.
"- Знам , знам, че ме обичате.
Обичам ви, затова искам да отидете , не се притеснявайте за мен.
Ще съм щастлив да знам, че вие сте добре.“

Всички отидоха в лодката . Аз останах на верандата .
Звукът на двигателя на лодката заглъхва .
Ох , толкова е тихо !
Чувам само своето дишане . Ох лапите ми са вече във водата.  ........ Ще изчакам още малко ..... какво да правя?
Отивам да хапна , оставиха ми храна в стаята – да я изям, докато водата не стигне и там.
Ям, но всъщност не ми се яде нещо... .....

Вече има вода в стаята, стига до стоаха ми..
Това не е добре, ще почакам още малко, но трябва да съм  готов да се опитам да плувам .  Ще изляза през вратата на терасата, която е отворена .

Започвам да плувам . Движа се !
Оххх  плувам и плувам от  кой знае колко време , но не виждам сухо място, навсякъде има само вода ......
И така .... всичко е тихо и спокойно ... чакай, чакай ..... Чувам нечий лай .... някой вика за помощ.
Виждам ги! Това са моите приятели от квартала Лаза , Пепи , Ките  и Дороти !
О БОЖЕ, ТЕ СА ЗАТВОРЕНИ В КЛЕТКИ!!! ДОРОТИ Е ДО КЪЩАТА, НО Е ВЪРЗАНА С ВЕРИГА!
Не мога да ги освободя, Боже мой , не мога да им помогна , така че да не се удавят!
Сигурно техните стопани са се удавили , преди да могли да ги пуснат ..... нищо не мога да направя... трябва да продължа да плувам .... но се виждат  само покривите на къщите
Отново ..... тази ужасна тишина , дори муха не се чува.
Студено ми е. .... Ох  ...... толкова ми е студено .... лапите ми са  някак вцепенени ..... Мисля, че няма да успея ...
Важно е ... че мама, татко и Aна са в безопасност.... това е най-важното , сега всичко е е наред, аз съм спокоен.
Господи, каква тишина ... и падна мрак , не виждам нищо .......
Но аз дори не се движа..... не мога ....
Aнa , Славко , Джуро , толкова съм щастлив , че сте добре . Вие сте чудесни , благодаря ви за всичко . Надявам се да съм се изплатил за вашата  щедрост към мен , когато ме спасихте ..... сега ти ми се от даде възможност да отговоря на жеста ви. Обичам ви ........ ваш Чупко !
Продължавам да мисля, че все пак ме уби тишината! Обичам ви !

Автор - Milica Petrovic Ex  Popovic
Написано  в памет на всички животни, загинали в катастрофалния  потоп в Сърбия , Република Сръбска и Босна и Херцеговина през  май 2014

PREVOD NA MAKEDONSKI 

http://www.pesmojprijatelj.si/aktualno/clanek/ko-tisina-ubija-pripoved-enega-psa

Ko tišina ubija... Pripoved enega psa...

Objavljeno: 18.05.2014

Kako sem jaz srečen pes! Imam topel dom, s prelepim dvoriščem. Imam skrbnike, ki me obožujejo, kot tudi jaz njih. Vse bi naredil za njih. Življenje bi dal, samo da bi bilo z njimi vse v redu.

Mama Slavka, tata Đuro in njihova prelepa hčerkica Ana. Mama pravi, da je dopolnila tri leta. Kako počasi raste… mi psi v treh letih zrastemo bistveno več.

Imenujejo me Čupko in pravijo, da sem nekakšen mešanec s pasmo retriver. Tudi jaz imam tri leta. Mama in tata sta me našla, ko sem bil še čisto majhen. Pravita, da so me odvrgli v kontejner. Ne vem, kaj je to, a po pripovedovanju bi rekel, da gre za grozno mesto. Menda sem grozno smrdel, bil sem lačen in »čupav«. Zato sem postal Čupko.

Ko sem prišel v stanovanje, sta mama in tata že imela malo Ano. Ovita je bila v neke bele krpe in takoj se mi je prikupila. Odraščala sva skupaj in preprosto jo obožujem. Kot obožujem celo družino in stanovanje, kjer mi nič ne manjka. Imam svoj kavč, hrana je vedno na voljo…

Počakajte malo… oprostite, ker prekinjam tole pripoved!

Mama in tata poslušata nek aparat, iz katerega prihajajo neki glasovi… Preplašena sta! Kaj se dogaja???? Hitro sem odhitel do njiju, mahal z repkom, da ju malce razveselim, a sta mi odrezavo odvrnila: »Ne! Čupko, zdaj ne!«

Mogoče se jezita, ker dežuje že dva dni brez prestanka, pa ko grem lulat, z blatnimi tačkami umažem stanovanje???

Ne. Ni to. Gledata čez okno, gresta ven, se vrneta nazaj not… Kaj se dogaja??? Lahko kako pomagam?

 Sedaj se oblačita, oblačita tudi malo Ano, iščeta po predalih…

Naenkrat zagledam vodo v stanovanju. Od kod pa zdaj to??? Mama telefonira, Ana joče… Neverjetno, kaj se dogaja??? Aha, mislim, da je tista luža v stanovanju problem. Mama stoji na terasi in nekaj čaka. Tata drži Ano in ji pravi, kako bo vse v redu. Evo, mama nas pokliče na teraso. Grem.

Opazim čolniček in nekaj ljudi v njem. Ojoj, koliko vode!!! Kaj pa zdaj?

Nekdo iz čolna kriči: "Vsi morate zapustiti Obrenovac, a on ne sme, tako je navodilo!"

Mama v solzah pravi: "Prosim vas, na kolenih vas prosim, imamo psa, on je del naše družine, gre lahko z nami?" Ne sme, pravijo. Tata pomiri situacijo in odvrne, da bo na čoln odšla samo mala Ana. »Če ne sme Čupko z nama, bova midva ostala tukaj!«

Kaaaaaaj?????

Z očmi mu skušam povedati: »Prosim, pojdita! Ana vas potrebuje! Želim, da odideta! Ne skrbita zame. Ostal bom. Plaval. Nekako se bom rešil!«

S smrčkom dregnem tatija in ga usmerim proti čolničku. Razumel je. Objokani so odšli proti čolnu. Odšli so. Ostal sem na terasi.

Ostal sem sam. Slišim le še svoje dihanje. Uhhh, šape so že v vodi. Kaj naj storim? Najprej se bom najedel, pustili so mi namreč hrano v sobi. Najedel se bom, preden voda zalije hrano.

Jem… ampak nekako mi ne gre. Pripraviti se moram na odhod. Na plavanje.

Plavam, plavam… še kar plavam. A povsod samo voda. Hladno mi je. Mislim, da mi ne bo uspelo. A važno, da so mama, tata in mala Ana na varnem. Uf, to je najpomembneje!

Oh, kakšna tišina. In mrači se. Nič več ne vidim. Ne zmorem več.

 Ana, Slavko, Đuro: tako sem srečen, da ste na varnem! Bili ste enkratni skrbniki, hvala vam za vse! Upam, da sem se vam nekako oddolžil za to, da ste me rešili. Rad vas ima, vaš Čupko!

Mislim, da me je ubila tišina. Rad vas imam!

Takih zgodb je v teh dneh na področju držav nekdanje skupne države, ki jih je prizadela naravna katastrofa, neverjetnih razsežnosti, veliko. Veliko psov je izgubilo življenje, veliko jih ni smelo s skrbniki na varno. Naj počivajo v miru!

Avtor pripovedi: Milica Petrović

Prevod: Pes moj prijatelj



WHEN SILENCE KILLS ( The story of a dog )
18 May 2014
Written  in memory of all the animals perished in the cataclysmic floods in  Serbia , Republica Srpska  and BiH in May of 2014. By Milica Petrovic Ex Popovic

I am one lucky dog ! I have a beautiful house with a beautiful garden . I have owners  who love me just as I love them . I'd give anything for them . I would give my life for them.
They are wonderful people , mom Slavka , dad Djuro and their beautiful little girl , and my favorite - young lady Ana . She's a wonderful girl , mom says she's turned 3 years old yesterday . Just slowly growing! We dogs have grown much more by the age of 3.

They call me Čupko and say that I am a half-breed retriever .... I am 3 years old, but I am somehow bigger than Anna ..... mom and dad say  they found me in a dumpster  when I was very small. I do not know what that is, but by the story I'd say it was a terrible place , because they say that I was found all dirty,  ragged and smelly. Hence my name Čupko ( Ragged) .

When I first arrived at their beautiful house with a beautiful courtyard and garden , they already had Anna , but she was terribly small and sort of all rolled up in a white cloth. I just loved her. We grew up together .... although she is a bit slower , but it does not matter , I love her!
I adore our house too , it's beautiful , spacious ,there is always food .... I have a beautiful bed in the living room .

Wait , I've got to hear this ! Sorry to interrupt the  story…
Mom and Dad listen to the big machine from which people speak .
They're scared ! What 's going on? ?
I ran up to them , wagging my tail to cheer them up , but they only kindly  pushed me away and told me , "No, not now Čupko " .
Maybe they're angry because it's raining for 2 days , and when I get out  I bring back  a little mud in the house? ?
No, it’s not that, they are looking  out through the window , they  are terrified ! ! What's going on ? ? I want to help! !

They start to look for things around the house , dress up , they dress Ana too ....... Here , they call me to go with them on the second floor , so maybe I can help with something?  . We get up there, something is heard behind me .... I turn .......... how come there is water in the house ? ?

We are now on the floor , mom is on the phone , Ana begins to cry ..... This is something really serious!
I think it is the water that enters the house that is the  problem .

Mama is standing on the balcony and waiting for something . Dad holds Ana and calms her , says everything will be fine !
Here,  mom called us to go  to the terrace . I run with them .
Some boat is standing by the window withsome people inside.
Oh God how much water ! Are we not on the secondfloor? ?
I hear people from the boat , " Everybody has to leave Obrenovac , but he can not , this is an order !"

This I gotta hear .... now my mom yelling , "Please , mister, I beg of you, we have a large dog, he is our per  and the child’s ,take it .... please ! ! – she begins to cry , Ana begins to cry too...
dad tries  to calm things and  tells the  people :” - Well, if you can not take the dog  with us , neither will we go .... Take the kid önly.”
- What ? ? ? ? ? ? I run  up to dad , touching him with my paw , he bends down ... I see a tear in his eye.
I got it all ! ! ! I I stare in his eyes imparting words: " You go , please go, Ana needs you , please, I want you to go ! Do not worry about me , I'll stay , I will try to save myself by swimming  , and you need to help  our Ani ! !

I pushed “him with my nose toward the boat . They understand, their eyes are full of tears
“- I know,  I understand everything, I know ,you love me .
I love you and that is why I want to go , do not worry about me .
I'll be happy to know that you will be fine.”

All of them left in the boat . I stayed on the balcony.
The sound of the engine of the boat drifts away.
Uhhh , it's so quiet !
I only hear my gasping . My paws are already  in the water ........ I'll wait a little longer ..... what to do ?
I'm going to eat ,  they left me food in the room .
I need to eat it before the water gets  here too.
I eat , but eating doesn’t feel good .....

Oh there is  water in the room now, it is as high as my stomach .
It's no good , I'll wait a little longer , but I have to get ready to try to swim, of course I will get out of the balcony, which is open.

I start to swim . I'm going !
I  swim and swim , who knows how long , but I do not see dry land,  everything I see is water ......
so .... its all quiet ... whoa , whoa ..... I hear some barking .... someone calling for help
Here, I see them ! These are my friends from the neighborhood - Laza , Pepi , Kite and Dorothy!
OH GOD THEY ARE LOCKED IT CRATES . DOROTHY IS BY THE HOUSE BUT SHE IS CHAINED!
I can not let them go , Oh my God , I can not help them , so they can not escape , they will drown ! !
Their owners must have  drowned before they were able to let them go .....  I must continue to swim .... but I  only see the roofs of houses now.
Again ..... this terrible silence ,even  flies can not be heard.
I'm cold .... Wow ...... I'm so cold .... my paws are  kinda numb ..... I think  I will not succeed ...
What is important ...is  that mom , dad and Ana are safe .... uh , that's the most important, now it 's all the same , I'm calm .
God, what a silence ... and darkness fell , I see nothing .......
But I do not even move ..... I can not ....
Ana , Slavko , Duro , I'm so happy you 're okay. You are great , thank you for everything. I hope I've repaid for your generosity towards me when you saved me ..... now you gave me the opportunity to fight back. I love you ........ your Čupko ! !
I still think that what killed me was the silence! I love you !

Author - Milica Petrovic Ex  Popovic
Created in memory of all the animals perished in the cataclysmic flood Serbia , Republic of Serbian and BiH in May 2014Source  https://www.facebook.com/notes/milica-petrovi%C4%87-ex-popovi%C4%87/kad-ti%C5%A1ina-ubije-pri%C4%8Da-jednog-psa-potresna-aktuelna-pri%C4%8Da/10152004722706455