ZABORAVLJEN NIČIJI PAS

                                 Autor : Milica Petrović Ex. Popović  https://www.facebook.com/milicapetroviccvetkovic

KAD BI PAS NAŠ NAJBOLJI PRIJATELJ, kako ga mnogi zovu, MOGAO DA ISPRIČA SVOJU ŽIVOTNU PRIČU, TO BI IZGLEDALO OVAKO.

Sličnih priča ima dosta, a sve imaju za cilj da se ljudima dočaraju patnje i muke kroz koje prolaze, ni krivi ni dužni, naši četvoronožni, dvonožni, krzneni ili pernati drugari.
Kao uvodnu reč upotrebićemo kratku retrospektivu na biće zvano pas.
Pas je stvoren da čoveku bude najbolji prijatelj, da mu pomaže, voli ga i bude mu verni pratioc u životu. Ako bi se osvrnuli na prošlost i istoriju toga, bila bi to poduža priča, te se mi nećemo baviti time. Pomenućemo samo jedno. Naučno je dokazano da psi imaju apsolutno ista osećanja kao ljudi.
Oni PATE, TUGUJU, RADUJU SE, VOLE...osećaju bol, ljubav, samoću, tugu, sreću........
Psi su inteligentna emotivna bića i nažalost stvoreni tako da bezuslovno veruju čoveku, što ih je u većini slučajeva koštalo i sopstvenog života. Ali oni su takvi od vajkada, a ljudi su ti koji su se promenili.
Zbog ljudskog sve izopačenijeg uma iz godine u godinu, životinjama širom sveta se događaju mnoge ružne stvari zbog koga bi ljudski rod trebao da se sramoti pred svima, a posebno pred Bogom.
Ljudi nasilno pokušavaju da preuzmu ulogu Boga. Muče i zlostavljaju živa bića, uništavaju sve što dotaknu. Što će na kraju dovesti do globalnog uništenja čitave planete.
Sve to se dešava jer se ljudski um ozbiljno poremetio gramzivošću, samoživošću, bezosećajnošću , bezumlja...koje se pojavilo kao produkt ratova, siromaštva, raznih eksperimenata, otrovnih hemijskih supstanci i svega ostalog.

Ovo je priča koja okvirno govori o životu mnogih pasa današnjice. U jednoličnom ljudskom životu, koji se uglavnom svodi na odlazak na posao i preživljavanje, pomislite ponekad na naše prijatelje u šinterajima i azilima, osvrnite se nekada i primetite tužne oči koje vas gledaju na ulici dok žurno prolazite uronjeni u neke samo vaše misli. Oslobodite vaš svezani um, udahnite i pogledajte oko sebe.

Bićete iznenađeni. Pokušajte da oplemenite vašu dušu. Pokušajte bar i otvoriće vam se novi vidici.

                                               OVO JE MOJA PRIČA

Ime mi je Lusi . Mislim.....nisam se oduvek zvala tako...imala sam ja razna imena : Kuca, Džukac, Ker, Bežibre, Čibe, Mršbre, Dođi, Sikter ....i još mnogo drugih....ja ne razumem imena, ali raspoznajem umiljat glas od ljutitog, a bilo je tu svačega. Više sam volela da čujem umiljat glas, ali sam ga retko čula.....baš šteta ! Trebao bi neko reći ljudima, da im je divan umiljat glas, da treba češće da ga koriste....
Moja mama mi je govorila da sam i ja rasan pas.
Moja rasa se zove MEŠANAC. Objasnila mi je da je to kad su ti mama i tata različitih rasa, pa dobiju tebe.....moja mama je bila zlatna retriverka, a tata .......???? .....mislim mešanac nemačkog ovčara...ili možda ...labradora...???.... ma ne znam, ali nije bitno !
Ni ja vas neću pitati da li ste plemićkog porekla. Zar je to važno? ...ja sam videla da nam je svima krv crvena...mada neki tvrde da postoji plava krv.

Sve je počelo tako što je mamina ljudska porodica kupila nju kad je bila štene.
Živela je u zaista prelepoj kući sa velikim travnatim dvorištem.Tu je odrasla i bilo joj je lepo. Puštali su je da se povremeno prošeta po kraju, a ona se uvek verno vraćala u svoje dvorište.

Kad je njena gazdarica ostala u drugom stanju, povela se žučna rasprava o tome da moja mama više ne može da ostane tu. Možda bi još i ostala, da se nije desilo da je i moja mama u isto vreme bila trudna samnom, jer je u jednoj od šetnji po kraju srela mog oca.
Kad je gazdarica saznala za to, pala je definitivna odluka. Moja mama mora napolje !Znali su da je mama pametna a i poznaje kraj, morali su da urade nešto tako da ne može da im se vrati.
Stavili su je u kola i vozili u nepoznatom pravcu. Mama nije ništa slutila, bila je srećna što su je gazde povele sa sobom gde god da idu....važno joj je bilo da je sa njima.

Auto se zaustavio i otvorili su vrata zadnjeg sedišta pozvavši moju mamu da izađe. Mama je mahala repom i srećno iskočila iz kola.

Krenula je da skakuće po travi pored druma, a gazde su se vratile u auto, zalupili vratima, upalili auto i otišli.

Sedela je moja mama tako u travi pored druma, gledala u pravcu gde su otišli i pomislila: " Vratiće se, sigurno žele da ih čekam ovde".
...ali su sati prolazili, a njih nije bilo.

Ležala je ona tako u travi kraj druma očima uprtim u daljinu....osećala je žeđ. Šta bi sada dala za zdelu hladne vode. I gladna je bila, ali voda joj je najviše nedostajala. Padala je noć....
Okrilje tmine donelo je jezivi zvuk tišine....osećala se usamljeno... Gde li su dosad?? -pitala se po milioniti put. - Možda im se desilo nešto, a ja ne znam gde su, pa da im pomognem !!!

Prolazili su automobili, ljudi na biciklu, poneki drumski pešak.....ali je niko nije primećivao.
Prolazili su dani , moja mama je još uvek čekala da se pojave njene gazde.O, kako je molila boga da ih ponovo ugleda, da dođe kući, izljubi ih i za nagradu dobije punu zdelu sočne hrane.
Za tih nekoliko dana uspela je da nađe nekoliko okrajaka bačenog hleba i da popije malo prljave vode iz obližnje bare. Tog jutra joj je neka divna devojka ostavila malo hrane u bačeni tiganj blizu nekog smetlišta koje se tu nalazilo. Kako se moja mama obradovala !!!!

Bilo je to nešto najlepše što je pojela zadnjih dana.
Prolazili su dani, poneki dobri prolaznik ponudio je mojoj mami malo vode i hrane.
Stomak joj je već narastao. Porodila se u obližnjem žbunju u kome se nalazila neka veća limena kutija. Rodila je mene i još dva moja brata.

Zaista je bila divna majka. Redovno nas je kupala, hranila, grejala nas svojim telom kad je bilo hladno i učila nas svemu. Kad smo malo porasli ispričala nam je ovu priču i nama je bilo žao što su je možda napustili baš zbog nas. A ona se žrtvovala da bi nama bilo dobro.
Jedan dan je naša mama kao i uvek, išla u potragu za hranom da bi nam donela.
Otišla je i više se nije vratila. Kad je pretrčavala ulicu udarila su je kola . Vozač nije ni zastao, njeno beživotno telo je ostalo da leži na putu.

Čuli smo od nekih prolaznika koji su prolazili blizu našeg zaklona da su videli kerušu, po opisu, našu mamu, da je izgubila život, a da im se čini da je imala štence po stomaku koji joj je još uvek visio.

Ostali smo sami. Počeli smo da izlazimo iz zaklona nebi li pronašli nešto za jelo.
Ponekad bi nam neko bacio po nešto, ali smo morali da pazimo, bilo je i onih koji su umesto hrane bacali kamenje na nas ili nas šutirali ....

Jednog mog brata onog koji je ličio na mamu, su povredili i on više nije mogao da hoda. Mi smo mu ponekad donosili nešto da pojede, ali je on sve manje hteo...razboleo se i uginuo !

Moj brat garavi i ja nismo znali šta da radimo. Moj brat je toliko patio, da nije želeo da se pomeri od mog nepomičnog brata. Onda se zaustavio neki kombi sa rešetkicama pozadi. Izašla je neka žena sa čovekom videvši nas pored tela našeg beživotnog brata.
Ja sam se uplašila i pobegla, a brata su uzeli. Čula sam samo nekoliko rečenica.
Ovo štene ćemo lakše prebaciti sa ostalima do Nemačke. Brzo će otići, mali je još, a i ako ne ode, uvek ima ona još isplativija varijanta, imam već jednu laboratoriju koja je zainteresovana ...uostalom ako ga neće, Staša ima veze u onom bordelu u Nemačkoj, odlično što je mužjak koji će biti veliki rastom....uostalo možemo probati i u neku drugu zemlju, ne mora biti Nemačka ...imam ja Pjera tamo u..........dalje nisam čula, jer su se vrata kombija zatvorila i otišli su.

Ništa ja njih nisam razumela, verovatno žele da mu nađu kuću pa se baš trude da mu nađu što bolje mesto. Pominjali su Nemačku....o bože, mislim da nam je tata Nemački ovčar ili tako neko....možda će ga odvesti kod tate. DIVNO !!!  Ležala sam tako sama i maštala o divnom mestu gde će biti moj bata. Zamišljala sam mog batu u nekoj divnoj kući, kako se zadovoljno šepuri tako divan i lep. Sanjarila sam.

Samo mi je ostalo da sanjarim, tako se nisam osećala usamljena.
Da, ostala sam potpuno sama. Jeza me je prošla, počela sam po malo i da se tresem. Šta sad???
Možda sam trebala i ja da ostanem sa batom, pa da i mene odnesu i nađu dom meni i bati zajedno.
Uff, što sam pobegla !!! Baš sam ispala glupa !!! Neću više bežati, poželeće i mene neko.
Možda me bude hteo onaj čovek mislim da se zove Aca Nikolić...on ima ženu i crnog labradora koji doduše stalno želi da nas napada....ali možda zato što nas ne zna da smo mi dobri i nećemo mu ništa.
Oni baš često prolaze ovuda.
Zaspala sam.

Iz sna me budi neka omča koja pokušava da mi se obmota oko vrata......skačem....šta je ovo????
Na kraju dugačke metalne sajle vidim nepoznatog čoveka, vuče me....pokušavam da pobegnem ali ne mogu, omča me jako boli na svaki moj pokret...ali bez obzira na to ja pokušavam da pregrizem sajlu...ne mogu...sva sam usta raskrvarila, a omča me je zategla, pala sam na travu.

Pritrčava jedna devojka sa naočarima i počinje da viče na čoveka koji me je zarobio

 - PUSTI GA BRE !!!! ŠTA MU TO RADIŠ ???? VIDIŠ LI TI DA ON KRVARI ????
OSTAVI GA, JESI LI ME ČUO !!!! TO JE DOBAR PAS !!!
- Prijavili su ga Aca Nikolić i njegova žena za ujed, ja radim samo svoj posao - kaže čovek.
- ŠTA BRE RADIŠ SVOJ POSAO !!! OVAJ PAS NIJE OPASAN  !!!! POPUSTI BRE TU SAJLU !!!
Devojka mi pritrčava i stavlja svoje prste između mog vrata i te mučne omče koja me je povređivala.
Okupilo se puno ljudi....svi su nešto vikali i svađali se. Ja sam mislila da me Aca Nikolić voli, a on je prijavio da sam ujela nekoga i sad još i udara ovu divnu devojku koja pokušava da mi pomogne.
- Gospode bože, pomislila sam - Šta sam ja to uradila ??? Ja nisam ništa uradila !!! Nisam ja nikoga ujela, sem juče onu osu što mi se vrzmala oko njuške i htela da me ubode ! Pa jel me zbog nje kažnjavate???? Neću više, obećavam !!!!!

 Devojka me uzima u naručje... Bože kako ima divan zagrljaj !!! Mislim da sam osetila njenu suzu na svojoj njušci.....stavlja me u kombi....
...sad sam se setila...to je šinterski kombi. Mama nam je pričala o tome.

Odvezli su me, izveli iz kombija i gurnuli u memljivi boks sa rešetkama.

Gospode!  Mamice moja, gde si sada da mi objasniš šta je ovo ????
Hoće li me povrediti??? Već jesu !!! Jel je ovo kraj ???? Ne želim da umrem još sam mlada i mogu nekog da usrećim i da ga volim. Bože, kako bih bila zahvalna da me neko spase, nikada mu ne bih zaboravila to. Čuvala bi ga, odužila bih mu se.

Donose mi hranu. .... Ne , ne mogu da jedem, srce su mi iscepali...ne treba mi ni hrana !!!!!
Ja nikoga nemam, bolje nek me ubiju !!!! Zašto me muče ???
Hoće li iko doći  ovde da me vidi ????? Hoću li ikada ugledati neke divne oči i osetiti nečiju toplu dobronamernu ruku??? ......hoću da trčim srećna po nekom dvorištu, donosim nekom detetu bačenu lopticu...... mama , da li me bar ti čuješ??????

Čuju se neki glasovi. Da, to razgovaraju ona dvojica koji su me uneli ovde..... pričaju o nečemu.

Raspoznajem reči:
- Vide li ti Deki ove novine, ovi su gori nego mi ! Vidi ovog psa prodaju sad za 280 Evra u Nemačkoj, a pokupili ga kažu iz Srbije.......e , ovaj džukac ko zna gde će završiti....možda i u tanjiru nekog Kineza, ili će biti negde pokretna meta....ili zamorčić neke laboratorije !!! Ovi su stvarno još gori od nas....i to sve zbog novca !!!!

Bili su pomalo besni i bacili su novinu koja je odletela pravo ispred mog boksa.

MAJKO MILA, MAJČICE NAŠA !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! PA OVO JE GARAVI NA SLICI !!!!!!!!! MOJ BRAT KOGA SU ODVELI U ONOM KOMBIJU!!!
NEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Jadan moj bata, ko zna šta će mu se desiti. Kakav je ovo svet???? Ja sam mislila da su ljudi dobri i da nas vole kao što mi volimo njih.

Baš sam tužna, usamljena i ne želim da živim. Hoću na Dugin Most da mogu da vidim svoju majku i braću !!!

Posle nekoliko dana su mi davali neke inekcije i posle sam se budila sa nekim koncima na stomaku. Mama, šta je to, znaš li ti ???
Sada mi je bolje i konce su mi skinuli. Jedino me još boli srce i duša ! I ta tuga...uffff to će me ubiti !! Ovde nas niko ne mazi, možda samo ponekad.....ona veterinarka, tako je zovu.....ona me uvek pomazi. Sada sam premeštena u neki boks, gde ima svuda okolo nekih meni nepoznatih pasa koji su isto u boksovima. Svi su tužni kao i ja.

Opet neki glasovi. Čuje se i neko dete.
Došli su do mojih rešetaka. Osluškujem razgovor.
- Da, to je ta zaboravljena ničija kuca iz novina. - otvaraju kavez.
- Ajde kuco , imaš sreće, došao je neko da te vodi novoj kući. Odabrali su tebe.

Da li je moguće....mene hoće neko ?????????
Jupiii !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
ČEKAJTE STANITE, A ŠTA ĆE BITI SA MOJIM TUŽNIM DRUGARIMA ODAVDE ?????
HOĆE LI DOĆI PO NJIH NEKO ??????
MOLIM VAS, I ONI SU SVI DIVNI, NEMOJTE DOZVOLITI DA OSTANU OVDE !!! UGINUĆE !
Odlazim mirno sa povocem oko vrata u pratnji ovih divnih ljudi sa detetom.
Poslednji put se okrećem prema drugarima.
- Drugari moji, žao mi je što ja ne mogu da vam pomognem, moliću se za vas svaki dan i misliću na vas. Ako neko ode preko onog Duginog Mosta, molim vas, javite mojoj majci i braći da sam ja dobro.

NAPOKON SAM NAŠAO PRAVE LJUDE. ODUŽIĆU IM SE ! HVALA IM ! VOLEĆU IH BEZREZERVNO CEO SVOJ ŽIVOT !

JA SAM SADA SREĆAN PAS ! Eh da je više dobrih ljudi svi bi živeli nekim mnogo srećnijim životom.
Moja sadašnja porodica je divna. Ostvario mi se san. Trčim po travnatom dvorištu, igram se sa decom..... gazdarica me stalno ljubi u njušku...ljubim i ja nju..... i napokon nekome i ja donosim bačenu lopticu.

JOŠ IMA DOBRIH LJUDI ! Možda još ima nade da ovom planetom vlada ljubav !!!
Odoh da im donesem lopticu, upravo mi je preletela preko glave !  Av, Av.....

Autor priče Milica Petrović Ex. Popović
https://www.facebook.com/milicapetroviccvetkovic

Segmenti priče, uz izmene i imaginarni lik šteneta Lusi, uzeti su iz skorašnjih istinitih događaja koji su medijski propraćeni o psu Žući iz studentskog parka u Beogradu, uhvaćenog od šintera po lažnoj dojavi o ujedu...a kome je pritrčala devojka i uzela ga u zaštitu.....ali i iz istinitih dešavanja i sudbina naših četvoronožnih drugara...napuštenih i zlostavljanih od ljudi.
Priča je napisana da bi dočarala bar delić njihovih muka.
Ne zaboravite...i dok ovo čitate mnogo sličnih bića negde tamo pati.
Budimo životinjama prijatelji !
Ne kupujte psa, usvojite ga iz nekog šinteraja ili azila. Pomozimo Lusinim drugarima da i oni trče za lopticom.

AUTOR :
https://www.facebook.com/milicapetroviccvetkovic

-

ŽIVOTINJE ŽRTVE LJUDSKOG IZOPAČENOG UMA

 
Psi i mačke lutalice iz Bosne i Hercegovine, Srbije, Crne Gore, Rumunije i Hrvatske, izvoze se u zemlje Zapadne Evrope, posebno Nemačku i Austriju, pod izgovorom udomljavanja. Međutim, umesto u domovima ljubitelja životinja, nesretne životinje završavaju u laboratorijama ili kao pokretne mete pri testiranju oružja. 

Iako im je zbog funkcionisanja na Internetu teško ući u trag, poznato je da postoje dileri – beskrupulozni šverceri životinja koji koriste tajne e-mail adrese, lažne identitete na društvenim mrežama i neregistrovane azile koje prezentuju na Internetu.

Psi lutalice uvezeni na ovaj način u zemlje Zapadne Evrope se koriste na najbrutalnije moguće načine poput testiranje šampona, oružja i eksploziva. Verovali ili ne, testiranje oružja se vrši tako što se pas postavi i onda se u njega puca iz, na primer, novog pištolja ili puške kako bi se proverila vatrena moć.
Postoje podaci da je Nemačkoj godišnje potrebno dva miliona životinja za laboratorije, od čega veliku većinu čine psi.
Bordeli? Seks sa psima je u Nemačkoj vruća tema, ali je NAŽALOST legalan. Plaća se od 700 do 1000 eura.
Klijenti su pretežno muškarci, ali ima i žena. Nije toliki problem kad žena iskorištava psa koliko kad to radi muškarac. Tu dolazi do ubijanja pasa jer nakon dva-tri snošaja psima se uništavaju analni i vaginalni otvori.

Pored pasa, u poslednje tri godine intenzivno se krijumčare i mačke, a konačno su i mediji počeli ovim da se bave, te se o ovome poslednjih nekoliko meseci pisalo u BiH i u Hrvatskoj. Kako su udruženja za zaštitu životinja otkrila bosansko-hercegovačkim medijima, cena lažno udomljenog psa iznosi od 200 do 300 eura. Pojedini “dileri“ prodaju i oko sto pasa koje lažno spašavaju sa ulica i nalaze im domove u Zapadnoj Evropi, a zapravo ih šalju u sigurnu smrt.

Kako otkrivaju na forumima posvećenim borbi za prava životinja, više pasa biva smešteno u jedan boks, a zatim se od 20 do 30 boksova vozi i po 1.000 kilometara bez pauze za vodu, hranu i fiziološke potrebe. Nesrećni psi i mačke na “cilj“ stižu u očajnom stanju, a mnogi i uginu tokom brutalnog transporta. Pojedini psi i mačke pokušaju i da pobegnu, ali vrlo često ginu na auto-putevima. A kada kamion dođe na cilj, tamo nema porodica koje će da ih usvoje, već drugi dileri takođe gladni velike zarade.

Beogradsku scenu zaštitara potresla je vest da je zaustavljen transport sa 12 uličnih pasa iz Beograda , ilegalno prevezenih u Nemačku , pod izgovorom udomljenja u Nemačku i Austriju u kojoj je učestvovao veći broj organizatora.
Pse je spasila nemačka policija.

I tako je internet postao “El dorado” za  novu vrstu prevaranata: šverceri napuštenih životinja.

Ove nesretne životinje svedoci su i žrtve brutalnosti ljudskog roda u 21. veku motivisanog isključivo zaradom. Vreme je da se i policija i sudstvo svih ex-Yu, ali i zapadnoevropskih zemalja angažuje na raskrinkavanju lanaca brutalnog šverca životinja.

Ljudski izopačeni um, bez srca i gladan novca zaista brutalne stvari radi životinjama u svetu.
Korišćenje životinja u svrhu prodaje krzna i kože, kao i za ishranu, u Kini je dovelo do zabrinjavajućih razmera, s obzirom da radi krzna gule životinje na živo uz jezive krike, a potom takve životinje vraćaju u male kaveze prepune izmeta i čekaju da se životinja sama oporavi, da joj ponovo izraste krzno.
U Kini, odakle podstiče 90 odsto svetske proizvodnje angore, mogu se čuti krici životinja koje trpe bol. One se gaje između dve i pet godina, a u tom periodu im se uklanja krzno na svaka dva do tri meseca.
Kada se životinji iščupa krzno, ona se stavlja u kavez do oporavka. Kada životinji “prođe rok”, radnici je ubijaju i skidaju kožu.

Svemu ovome bi trebalo stati na put i prekinuti užasnu patnju životinja, koje su žrtve ljudskog izopačenog uma.

Više o tome, ali i o pojavi trovača pasa i mačaka u nekom od narednih tekstova .

Deo teksta i fotografija preuzet od  Durdice Basaric Polgar

VRABAC U KANDŽAMA LJUBIMCA

        VRABAC U KANDŽAMA LJUBIMCA

         Istinita priča o vrapcu, prvoj žrtvi poplava u Srbiji

 Svi mi koji zaista volimo životinje, jako dobro znamo da među tim divnim bićima nikada ne pravimo razliku. Volimo podjednako sve životinjice.

Ali šta se dešava kad vaš ljubimac, teran prirodnim instinktima ulovi manju životinjicu od sebe i još vam to donese u kuću, vama na poklon???? Donese i još čeka vašu pohvalu za svoju veštinu i odanost ! Ona jednostavno smatra da mora da doprinese svom čoporu. Da, da....dobro ste čuli ! Vaša mačka i vas smatra da ste deo njenog čopora !

Da, govorim o vašoj ljubimici - MAČKI !

Konkretno, ja imam dve mačke. Naravno kao i svaki humani ljubitelj životinja, udomila sam mačke sa ulice.

...i sad će odmah zlobnici pomisliti : " Eto, još jedna zaludna mačkara" !
Ne, dragi moji, meni ne možete reći : " Bolje gaji decu nego što čuvaš mačke" !!!
-....jer sam ja decu gajila na vreme. Ponosna sam majka ćerke od 21 godine, našta mogu samo da mi zavide zlobnice, a koje su već u klimakteričnim godinama bez dece ili sa bebama u pelenama.
Ne možete mi reći ni : " Bolje mazi muža, nego što maziš mačke" !!!!
- ...jer sam ceo svoj život imala muškarca pored sebe ! I sad ga imam, dugi decenijski niz godina...našta mogu samo da mi pozavide one zlobne koje komentarišu, a same se nisu udale ni do svoje 50-te !
Ne možete mi prigovoriti ni da volim samo mačke !!! Imala sam ženku Nemačkog ovčara Kvanu 12 godina, kanarince 12 komada punih 15 godina....da ne pričam o papagajima, zečevima, pilićima, pačićima ...

Kvana

No, da se vratimo mi temi !
Imam dve mačke, Besu i Micka.
Besa je ženka, stara 6 godina, koju sam usvojila sa 6 meseci starosti oktobra 2008. Došla je kod nas u ograđeno dvorište i nije želela da ode. Kada se razbolela, uveli smo je u kuću, izlečili, sterilisali i ostavili da živi sa nama u domu.

Besa

Micko je mužjak, star nepunih 2 godine, usvojen sa 2,5 meseca starosti oktobra 2012. On je istrčao mom mužu ispred nogu na sred ulice gde prolaze vozila. Skakutao je, mjaukao, umiljavao se oko nogu i moj se muž sažalio, pokupio ga i doneo kući. Bio je mršav kao senka, izgladneo i anoreksičan, pun buva i glista i ne znam da li je težio više od 450-500 gr. Sada taj momčić ima 7 kg.

Micko oktobra 2012

Micko aprila 2014

Moja ljubav prema njima se rečima ne može opisati. Dovoljno je reći da spavaju sa nama u krevetu, jedu najkvalitetniju i najskuplju mačju hranu, a mi pasulj .... divni su, umiljati, ali i razmaženi do krajnjih granica .
Ne bih ih dala nizašta na svetu, kad su došli u naš dom, našli su dom za ceo svoj život !

Besa je odlična lovica i do sada mi je priredila više iznenađenja, a od nekolicine tih njenih iznenađenja mi se dizala i kosa na glavi, naročito kada je donela u kuću miša i stavila mi ga na krevet gde sam ležala.Taj miš nije davao znake života.
MOŽETE ZAMISLITI MOJU REAKCIJU I IZRAZ LICA ! BIO JE TO ŠOK !!!!
Donela je jednom i potpuno živog miša....gospođica ga unela i pustila da trči po kući, i to baš kad su mi komšije bile na kafi, te su svi bili prinuđeni da iz straha od miša podignu noge na stolicu!
E blamulja jedna !

Ali je ova priča nastala zbog tog famoznog dana 14.maja ove 2014-te godine.
Kiša je pljuštala već 2 dana pre toga, ali se tog dana baš - baš spojilo nebo i zemlja. Lilo je kao iz kabla.Ja sam u kući bila sama sa mačkama.
Držala sam prozor otvoren, dok su moje mačke bile u kući i izležavale se.
Odjedanput, napolju kroz zvuk pljuska, začuo se cvrkut ptice.
Dopirao je iz mog dvorišta sa jelke.
Bože ! Odkud ptica sad po ovom pljusku !
Nisam stigla ni da pomislim to, a moja Besa je kao metak iskočila kroz prozor u sred tog pljuska, za sekund se popela na jelku, i odmah zatim sam čula užasno pištanje ptice.

SLEDILA MI SE KRV U ŽILAMA !!!
Već sledećeg trenutka, Besa je strčala sa jelke i uskočila u kuću sa sve vrapcom u zubima, dok se jadan vrapčić drao iz petnih žila.

Skočila sam! Uhvatila levom rukom Besu oko vrata, a desnom rukom joj otvarala usta da pusti pticu.
Uspela sam da joj otmem plen,gledajući da li je živ, dok su obe mačke kružili oko mojih ruku i glasno mjaukali, tražeći da im dam pticu.

M'RŠ !!!! - rekoh, onako sva u šoku, dok su mi se ruke tresle kao da imam 170 godina, a srce tuklo kao pred infarkt. Vrabac je bio potpuno ukočen od šoka.
Zagledala sam ga i okretala sa svih strana da li ima neke povrede, a kao da okrećem prepariranu životinju.
Pomislila sam da je uginuo, ali sam onda primetila da mu se grudi pomeraju i da diše .
Nisam primetila da je igde povređen. Zatvorila sam prozor.

Htela sam da mu dam vode da se povrati od šoka.
Držeći ga u jednoj ruci, jer nisam nigde smela da ga spustim zbog mačaka, pokušavala sam drugom rukom da izvučem jedan od špriceva koje držim u šolji, ali su mi se ruke toliko tresle, da mi to uopšte nije uspevalo, da bi mi na kraju svi špricevi izleteli iz šolje i rasturili se po podu.
Kad sam napokon uzela jedan, naišla sam na još goru prepreku, bezuspešno pokušavajući da jednom rukom, koja se i ovako sva tresla, napunim špric vodom iz česme.

Dok sam sve to uspela, delovalo mi je kao da je prošla večnost !
U prvi momenat vrapčić nije otvarao kljun, i voda se samo slivala niz grudi ....pokušala sam da mu otvorim kljun, ali je bio stegnut ! Iz trećeg puta, vrapčić je osetivši vodu pokrenuo kljun i popio malo.
 Ne nadajući se da će se pokrenuti, držala sam ga na otvorenom dlanu, međutim , kada je popio vodu, naglo je poleteo, ali su poletele i moje mačke da ga ulove.

Potrčala sam vrišteći na mačke : " Neeeeee !!! Marš, fuj to !!! Ostavi !!! Beži!!! i gurala mačke, od smera kuda je vrapčić poleteo. Ali je srećom lupio u prozor, te sam pritrčala pre mačaka i zgrabila ga.

Moram da ga stavim negde, gde neće moći da poleti, ali gde će biti zaštićen od napada mačaka, dok se malo ne povrati od šoka !
ALI GDE ????????? Kavez nemam ! On bi bio idealan ! ŠTA DA RADIM ??? Nemam ni neku kutiju, pa da ga stavim u nju i izbušim rupice za vazduh. Ne mogu ni da mrdnem od kuće zbog pljuska.
Jedino što mi je palo napamet, je da ga stavim u lavor, pa odozgo zategnem providnu rupičastu zavesu, pod uslovom da lavor stoji pored mene, da mačke ne skoče na njega .
Tako sam i uradila.

Vrapčić - žrtva

Stavila sam novinu i  parče vate, ne bi li legao tu i bilo mu malo toplije. Sitno izmrvila hleb i uzela malo prezle, a u minijaturnu šoljicu sipala vodu, i sve to stavila unutra u lavor.
Naravno vrapčić je još bio u šoku i nije mu palo napamet da jede, malo se već osušio za vreme dok je bio kod mene u ruci.

Stavila sam lavor sa vrapcem pored sebe i tražila neki savet preko facebook-a šta da radim!
Stiglo mi je nekoliko odgovora vrlo brzo,  i svi su bili indentični.
- "Pusti ga malo da se smiri, pa ako može da leti obavezno ga pusti na slobodu, jer je dokazano da vrabac ni 24 sata ne preživi u zatočenišvu, mnogima je uginuo već posle sat- dva".

U međuvremenu, moj jadni vrapčić je pokušavao da pobegne iz lavora bezuspešno uzletajući, udarajući u zavesu kojom je bio prekriven lavor...... što je značilo da bi voleo da ide, ali je značilo i da je sposoban da leti. Svaki put bi se toliko umorio od pokušaja da pobegne, da je razjapio kljun od umora.

Počela sam da osećam krivicu na pomisao da zadržavam stvorenje koje želi da ide na slobodu !
MOŽDA SU I MOJI DRUGARI SA FB-a U PRAVU !!!
Šta ako ga ja zadržim, a ono jadno zbog te moje odluke crkne za nekoliko sati?????
Ujedno, ni slobodu unutar kuće ne može da ima zbog moja dva vampira !

BILA SAM U VELIKOJ NEDOUMICI !!!!!
POSLE SVEGA ŠTO SE DESILO; ZAKLJUČILA SAM DA BI ON BIO ŽRTVA, KAKVU GOD ODLUKU DONELA !
10 % ima šanse da preživi u zatočeništvu u stanu od 20 m2 sa dve lude mačke
a sa druge strane
Isto toliko ima šanse da preživi napolju po ovom pljusku.

Sačekala sam da se vrapčić potpuno osuši, u međuvremenu kiša je dosta oslabila,
I ODLUČILA SAM U TRENUTKU !  PUSTIĆU GA NAPOLJE !
Mačke neću puštati napolje do sutra pre podne , da vrapčić ima dovoljno vremena da se snađe i napusti teritoriju.

Da se ne bih predomislila, brzo uzeh pticu u ruke, koja je naravno već dobila snage, pa se otimala i pištala i izađoh napolje.
Vrata sam zatvorila za sobom, da moje mačke ne bi izašle zamnom.

Bacih vrapčića u vis i on odlete negde na naš krov. Nisam više mogla da ga vidim.

Ušla sam u kuću, mačke su njuškale prazan lavor istovremeno gledajući i u mene, ne bi li videli svoj plen.

- "M'RŠ ĐUBRAD !!!!" - bila sam ljuta na svoje mezimce !!!

Sela sam, ali sam osećala užasnu krivicu !!!
Milion raznih misli mi se vrzmalo po glavi !
Šta ako ne uspe da nađe zaklon???? Šta ako mu se pokvase krila pa ne bude mogao da poleti dalje????
Šta ako ne uspe da dođe do neke hrane, pa umre od gladi????
Šta ako...???? Šta ako....?????? Šta ako...????

O BOŽE, POMOZI MU !!!!!!!!!!!! MOLIM TE !!!!!!
Nisam mogla da se usresredim ninašta ! Samo sam o vrapčiću mislila.

Sutradan ujutru, već su se čule vesti o poplavama po Srbiji i u Obrenovcu. Voda je počela da nadire ljudima u kuću, već se pričalo o mogućoj evakuaciji ljudi iz pojedinih delova.... i meni je malo procureo plafon.

Setila sam se i jadnog vrapčića i nisam bila mirna.
Zamolila sam muža da se popne na deo krova gde sam zadnji put videla vrapčića da je odleteo.
Htela sam da pregleda malo taj deo !

Muž se vratio i u rukama nosio potpuno mokrog ukočenog uginulog vrapca ! Nije ličio na sebe, ni nalik onom vrapčiću kakav je bio !

TUGO MOJA !!!!!!!!!!

- "ŠTO SAM GA PUSTILAAAAA !!!!!!!!!!!....ŠTA SAM URADILA !!!!!!!!" - Počela sam da vrištim grcajući u suzama !
- " Trebala si da ga ostaviš u kući " - kaže muž !
- " LAKO JE TEBI SADA DA ME SAVETUJEŠ, KAD ZNAŠ ŠTA SE DESILO, A  NISI BIO TU KAD MI JE TREBALA POMOĆ!!!!!!!! JA OVO I OVAKO SEBI NIKADA NEĆU OPROSTITI !!!!! UBILA SAM PTICU!!! - vrištala sam u grčevitom plaču.

A muž??? Muško ko muško, i njemu teško, ali suza nema, već nadolazi bes, zbog glavnog krivca svega ovoga - NAŠE BESE !!!!

Skoči on prema Besi : -" JEBEM LI TI DADU, SAD ĆU TE PREBITI !!!! "...
.....skočih i ja, stadoh ispred njega : -" NEMOJ, OSTAVI JE !!!!! NIJE ONA KRIVA, NORMALNO JE UROĐENO DA LOVI ! NEMOJ JOŠ OD JEDNOG ZLA DA NAPRAVIMO DVA !!!!!!!

Primirio se, primetila sam da se kočio da ne zaplače. Uzeo je onu nesrećnu ptičicu, stavio je u kutijicu za lekove i rekao : " Odoh da je zakopam" .

Tako smo mi sahranili prvu žrtvi poplave u Srbiji ( bujice Tamara) tog 15. 05. 2014
Šta bi bilo, da sam ptičicu ostavila u kući ??? Ne znam ! Da li bi preživela ili ne ???? Ne znam !
Ali mi je bilo krivo, što sam odabrala za pticu slobodu, koja ju je ubila !

POČIVAJ U MIRU, ANĐEOSKI STVORE , ČUVAĆE TE MOJA KVANA I ŽIVEĆEŠ VEČITO U RAJU. KRATKO SAM TE VREME POZNAVALA, ali znaj ...........želela sam ti najbolje....IZVINI,
......... VOLIM TE I OPROSTI MI !!!!!!


Autor: Milica Petrović Ex Popović


https://www.facebook.com/milicapetroviccvetkovic

NA LINIJI BEZNAĐA

        ISTINITA PRIČA JEDNE OBIČNE ŽENE 

             Pod naslovom  NA LINIJI BEZNAĐA

                Autor: Milica Petrović Ex Popović

         https://www.facebook.com/milicapetroviccvetkovic

           O DELU ŽIVOTA KOJI NIKADA NEĆE ZABORAVITI.

           O TRENUCIMA KOJI MENJAJU LJUDSKU PSIHU

           O TRENUCIMA KADA ŽIVOT POSTAJE DRAMA

           O STRAHU, BEZNAĐU, OSEĆANJIMA TUGE, PATNJE KOJA DOVODI

           DO TOGA DA GUBIŠ SEBE U ŽELJI DA POMOGNEŠ DRUGIMA.

Skromna sam i sasvim obična žena. Život me, za svih mojih 44 godine uopšte nije mazio.

Ma ne samo što me nije mazio, to bi još bilo i lako, već me je stavljao na velika iskušenja i na velike muke. 

I uvek sam se pitala : " Zašto ja" ???

Čime sam zaslužila takav nemilosrdan tretman tokom celog svog dosadašnjeg života?

Jeste, grešila sam po malo u svojoj mladosti, ali u pitanju su bile one standardne greške koje prave skoro svi mladi, zbog čega često možemo čuti rečenicu : " MLADOST - LUDOST" .

Pokajala sam se za sve grehe koje sam eventualno nesvesno počinila u mladosti.....o da, bezbroj puta sam tražila oprost za sve te sitne greške koje sam u hodu svog odrastanja napravila.

....ali nije vredelo...... 

Po struci sam muzičar, ali sam se u životu najmanje time bavila. Relativno mlada sam postala majka divne ćerke, koja sada ima 21 godinu i student je druge godine fakulteta.

Ali kako sam se mlada udala,tako sam se mlada i razvela i već imala "modernu" titulu samohrane majke......da, samohrane majke, bez zaposlenja.

Ne bih o tome dužila mnogo, bilo je tu puno prepreka, počev od ne razumevanja mojih roditelja, koji su smatrali da je trebalo sve da trpim i da se ne razvodim....pa do toga da su u prvi mah odbijali da mi pruže smeštaj.

Tako sam uletela u drugi brak, sa čovekom sa kojim sam i dan danas, punih 17 godina. 

U međuvremenu bila sam majka, žena, svirač, pevačica, sekretarica, trgovac, higijeničar, mesar, pekar, konobarica, dadilja, call operater, knjigovođa, nastavnica, defektolog, student u pokušaju,....i mnoštvo toga, da ne nabrajam dalje, jer bi spisak bio zaista dugačak. 

Ali od svega toga postala sam samo još jedno nezaposleno biće, bez svojih prihoda sa 3 godine upisanog radnog staža i u godinama kada zaposlenje postaje samo bajka ili misaona imenica.

Sa bednom platom supruga i dve usvojene mačke sa ulice, ne može se čak ni reći da "krpimo kraj s krajem"....... a pri tom godine čine svoje, i ostavljaju tragove na duši i telu.

 Zdravlje postaje nešto što sve više cenim, nakon problema sa kičmom i kolenima. 

Sve te hladne komore, teret koji sam dizala i uopšte uslovi pod kojima sam zarađivala, ostavili su danak na mojim kostima.

Osvanulo je kišno, tmurno i melanholično jutro tog 16.maja 2014 . Ustala sam i pomislila.

- Eto, dođe i dan mog 44 -tog rođendana ....kad pre? ...pa kao da sam juče imala 25 . Eh...

 Uključivši program sa vestima, sela sam da popijem kafu i da usput prelistam internet novine. Osvanulo je već treće jutro kako pada kiša u Beogradu, ali i u celoj Srbiji.

Ono što sam čula na vestima i počela da čitam u novinama uopšte mi se nije dopalo!

Kiša koja je danima padala u velikoj količini, podigla je nivo vodostaja svih reka u Srbiji, brane su počele da popuštaju, sela nadomak reka da se poplavljaju.

Količina i sadržaj informacija koje su stizale iz minuta u minut su bile zastrašujuće.

ŠTA SE DEŠAVA???? ...slične informacije su počele da stižu i iz susedstva BIH i Rep. Srpske....

E, iz'edem ti rođendan, ovo je kataklizma, katastrofa, tuga !!!!!!!   

Pa ovo je najtužniji rođendan koji sam ikada imala !!!!!!

Slušajući vesti i čitajući novosti na internetu suze su krenule niz lice i upadale u šolju sa još ne popijenom kafom.

Ljudi su u panici. Bujica nosi automobile, kontejnere, ljude, životinje, prodire u kuće, ulice su se pretvorile u reke. Ljudi su užasnuti, bespomoćni, zarobljeni u rođenim kućama.

Nivo vode se tako brzo digao, da sam samo kroz sat vremena pročitala objavu moje drugarice na fb mreži koja je napisala: 

" Moje kuće u Obrenovcu nema više !!! Odnela je voda ! Ja sam uspela da se sklonim i pišem ovo dok mi još radi baterija na mobilnom telefonu. Struja i vodovod su isključeni. Jezivi zvuci dopiru do mene. Šaljite pomoć, ovde su ljudi zarobljeni u svojim kućama i stanovima, deca vrište, psi laju...dok bujica vode nemilosrdno teče i pravi buku. Pomagajte !!! Uskoro će se svima istrošiti baterije na mobilnim telefonima, bićemo odsečeni od bilo kakve mogućnosti da tražimo pomoć i da nas pronađu gde smo. Udaviće se svi, a ko se ne udavi ostaće bez hrane i vode, pa mu dođe na isto" !

Telo mi je obuzela tuga, grlo mi se steglo, u očima strah i neverica. DA LI JE OVO KRAJ???

NE, NE, NEĆEMO TO DOZVOLITI !!! Jadni ljudi, deca, životinje, stoka, njive.......

Nemoj Bože, molim te, znam da su ljudi veliki grešnici i da su ovu divnu planetu uništili svojom pohlepom i samoživošću....ali molim te, budi milostiv....evo, ja sam prva koja sam totalno razočarana u ljude, ali ne želim da u ovakvim mukama umiru....molim te, smiluj se bar na decu, divne životinjice....oni su bezgrešni.....PREKLINJEM TE !!!!!!! TO MI JE JEDINA ŽELJA ZA ROĐENDAN !!!!!!!

Ne mogu da sedim samo i pratim tragediju, a da ne pokušam da bilo kako pomognem.
Gde ću ja i kome pomoći ovako kljakava sa bolnom kičmom i nogama???

Dok su mi se ruke tresle od šoka, došla sam na ideju da pomognem online putem interneta.
Deliću na fb-u apele za pomoć, navoditi spasioce na lokacije gde je pomoć potrebna, obaveštavati o načinu kako i gde može da se donosi humanitarna pomoć, apelovaću ako se traže dobrovoljci za izgradnju bedema od džakova peska, moliću ljude da pokušaju bar da odvežu svoje životinje sa lanaca ili da ih puste iz boksova i štala, nebi li im dali šansu da se spasu.
Prenosiću apele za hitnu evakuaciju, deliću brojeve telefona gde može da se prijavljuju osobe kojima je potrebna evakuacija spasioca.
Sve ću učiniti što mogu !!!!

Sela sam za kompjuter, čitala, delila, prosleđivala, spajala ljude.
Inbox je počeo da mi se puni sa apelima od ljudi koji su u inostranstvu.....da pomognem njihovim rođacima.....javim spasiocima adrese gde su ljudi zarobljeni sa decom bez vode i hrane..... 
....dohvatila sam telefon..... okretala razne brojeve.....javljala spasiocima adrese ljudi kojima je potrebna evakuacija čamcima.....onda ponovo javljala njihovim rođacima šta sam uradila.
Ljudi su plakali od sreće kad god bi im rekla da sam uspela i da će doći neka od spasilačkih ekipa......onda su se oni meni ponovo javljali da mi se zahvaljuju i plaču od sreće, jer im se rođak javio i rekao da je prebačen u privremeni smeštaj i da je van životne opasnosti.

Ljudi su počeli da se udružuju, sarađuju, pomažu jedni drugima.
Učestvovala sam u svemu tome na neki način, shodno mojim mogućnostima, i radila to dan i noć. Odspavam 2-3 sata pa ponovo.

Bio je 18. maj , 03 h. ujutru, ja naravno ne mogu da spavam, već je skoro ceo Obrenovac bio evakuisan što se ljudi tiče, apela za spašavanje ljudi sve manje. ......... a onda mi kroz glavu prolete zastrašujuća slika.......

ŽIVOTINJE !!!!!! GOSPODE BOŽE !!!!! PA NJIH SPASIOCI NISU PRIMALI U ČAMCE SA LJUDIMA !!!! ONI SU OSTALI !!!!! NA MILOST I NEMILOST !!!!! U ONOM MRAKU, JEZIVOJ TIŠINI, GDE SE MOŽDA ČUJU JEDINO KRICI ŽIVOTINJA ZA POMOĆ !!!!

Obuzela me je takva neopisiva tuga, suze su mi se slivale niz lice, plakala sam kao beba!!!!

Uhvatila sam sebe da grcam i jecam od suza i boli. Dohvatila sam tastaturu i celu sliku koju sam imala u glavi stavila na "papir" u belešku na fb-u pod naslovom " KAD TIŠINA UBIJE"- "Idite vi - ja sam dobro!" - kao priča iz ugla jednog psa iz Obrenovca....... i naravna ostavila javni uvid !

Priča je bila napisana iz glave u roku od 10 -15 minuta, reči su same nadolazile velikom brzinom.... i pisanje sam prekidala samo u trenucima kada sam brisala lice prepuno suza zbog kojih više nisam videla slova na tastaturi .

Nije me bilo sramota ni suza ni bola koji sam osećala.... morala sam da nekako sav bol izbacim iz sebe, morala sam da podelim sa nekim , makar virtuelno....morala sam da znam da li ima još ljudi koji isto oseća što i ja.

Lik psa je bio imaginaran, ali je on bio predstavnik svih životinja koje su se davile, baš možda tog trenutka kad sam ja pisala tu priču. 

Slika je bila primerena dobu noći kada sam pisala. Mrak, tišina....tišina koja ubija !

Rekla sam samo ćerki da sam napisala jednu priču i poslala joj kopiju.

Legla sam da odmorim sat- dva iscrpljena od plakanja. 

Probudila me je ćerka i rekla : " Mama, tvoja priča je izašla u novinama na internetu, nemaš pojma kojom se brzinom širi po svim sajtovima i novinama...nemaš pojma kakvu reakciju je izazvala tvoja priča....ljudi plaču, ceo svet si rasplakala .... ljudi ne mogu da veruju da je neko napisao imaginarnu priču,  satkanu istinom koja nam se upravo dešava. Za sat vremena samo na jednom sajtu ima 25000 deljenja. Probudila si u ljudima svest šta će se desiti ne budu li se pokrenuli i organizovali se za spašavanje tih životinja! "

 

TAKO JE !!!!! - pomislila sam ! Pokušaću da organizujem ili bar učestvujem u organizaciji za spašavanje životinja. Moliću svakoga ako ima čamce, prikolice, prevoz, dobrovoljce..... imam brdo njih na fb koji su kao i ja zaštitnici životinja....sigurno će se uključiti.....

.....ali na moje veliko zadovoljstvo broj ljudi, na mojoj fb listi prijatelja uvećavao se iz minute u minutu zahvaljujući mojoj objavljenoj priči o psu Čupku, tako sam dobila još veću šansu da moja deljenja na fb-u vidi veći broj ljudi. 

Počeli su u inbox da mi se javljaju ljudi sa molbama da im pronađem psa, davali adrese gde je pas ostao.....inbox se takvom brzinom punio, da me je uhvatila panika....jer sam imala želju da svima pomognem na neki način. Bilo je i onih koji su mi se zahvaljivali što postojim, što sam tako divna i što sam napisala tako emotivnu priču. 

Meni nije bilo tog trenutka do publiciteta, na kraju krajeva priča nije nastala iz tog razloga!

Da sam htela publicitet potrudila bih se da ga dobijem još pre 20 godina kada sam bila mlađa i kada je tako nešto još moglo da mi imponuje. ALI SADA ?? JOŠ POD OVAKVIM OKOLNOSTIMA!!! NEEEE ! Doduše ispoštovala sam želje nekoliko ljudi koji su me pitali da li priču mogu da prevedu na engleski, nemački..... naravno dala sam im dozvolu...potrebno je da otvorimo svest ljudima da počnu da misle i o životinjama čija su osećanja ista kao ljudska.

........prvo sam kontaktirala svog školskog drugara Dejana Timotijevića, velikog ljubitelja životinja, a potom i drugaricu Sanju Pavićević, za koju sam takođe znala da bi dušu svoju dala za dobrobit životinja..... tako je sve počelo.......ekipe su se pravile, pojavljivale nove....

Ja sam delila apele vlasnika koji su tražili svoje ljubimce, spasioci su postavljali slike pasa koje su spasili. Pokušavala sam da širim vest gde se sve nalaze psi koji su spašeni, da bi vlasnici mogli da ih potraže!

Bio je to mukotrpan posao...moj zid na fb-u je bio prepun raznih informacija, slika pasa .... dok su nečiji zidovi bili skoro prazni, uz poneku polemiku zašto je došlo do poplava? Dal zbog HARP-a ili.....??

POBOGU !!!!!! LJUDI I DECA JOŠ NISU NA SIGURNOM, ŽIVOTINJE SE DAVE I UMIRU OD GLADI, A ONI OVOG TRENUTKA RASPRAVLJAJU ZBOG ČEGA JE NEŠTO....!!!!!!

ALO LJUDI !!!!!! POMOZITE NA BILO KOJI NAČIN, A KAD SVE PROĐE, ONDA RASPRAVLJAJTE O UZROČNICIMA SVEGA OVOGA !!!!!

Srećom ta manjina ljudi koja je tog trenutka raspravljala o HARP-u , za mene je bila tada nevažna !

Bilo je mnogo više među mojim prijateljima onih koji su radili danonoćno isto što i ja.

HVALA IM !!!! Jer da smo svi raspravljali o HARP-u, sve bi se životinje podavile !!! Onda bi opasnost od zaraze bila veća zbog više leševa. 

Danas je 31.maj 2014. Puno životinjica je spaseno, puno životinjica ljudi dobre volje hrane svaki dan po napuštenim kućama i ulicama. Voda se dobrim delom povlači, ostavljajući za sobom užasnu sliku.

Nažalost, ljudi se još ne mogu vratiti kućama .... službe za raščišćavanje, pa potom za dezinfekciju i služba za procenu štete moraju da odrade svoje.

ALI ETO !!!!! SADA SE MALO LAKŠE DIŠE, VODA NE DOPIRE DO GRLA, SAMO DO KOLENA, SADA MOŽETE RASPRAVLAJTI O HARP-u I RAZLOZIMA NESREĆE KOJA NAS JE ZADESILA. JEL VIDITE DA I ZA TO IMA VREMENA?????????

U ŽIVOTU UVEK MORAJU DA POSTOJE PRORITETI !!!!

ZA MENE; OBIČNI ŽENU, TO SU IPAK NEČIJI ŽIVOTI, I UVEK ĆE BITI !!!!!

Autor autobiografske priče : Milica Petrović Ex Popović

https://www.facebook.com/milicapetroviccvetkovic

 

PSI IMAJU NIVO SVESTI KAO DECA

Istraživanja su pokazala da psi imaju isti nivo svesti kao deca

Pomoću posebno treniranih pasa, koji su bili u stanju da mirno leže tokom magnetne rezonance, neurolozi su konačno zavirili u um čovekovog omiljenog kućnog ljubimca. Ljubitelje pasa nije iznenadila činjenica da ove životinje poseduju nivo svesti koji čoveka može navesti da preispita način na koji se prema psima ophodi.
Profesor neuroekonomije Gregori Berns napisao je nedavno za New York Times provokativan i fascinantan članak u kom je opisao nedavno sprovedenu studiju o psima. Nakon treniranja i moždanog skeniranja više životinja, on tvrdi da ga je eksperiment naveo na nedvosmisleni zaključak o tome da su psi takođe ljudi.

Za razliku od biheviorističkih analiza, Bernsov rad je obezbedio opipljivi neurološki dokaz da psi, kao i mnoge druge životinje, mogu da iskuse svest i emocije na nivou koji se može porediti sa ljudskom svešću. Burns je mesecima trenirao pse uz asistenciju Marka Spivaka, kako bi se osećali prijatno unutar skenera. Oni su, osim toga, dobili posebne slušalice koje su blokirale zvuke mašine, jačine i do 95 decibela.

Nakon anlize rezultata skeniranja, Berns je bio iznenađen sličnošću strukture i funkcije moždane oblasti pod nazivom "repato jedro" (nucleus caudatus) kod pasa i ljudi. Berns objašnjava:
Bogato dopaminskim receptorima, repato jedro smešteno je između moždanog stabla i moždane kore. Kod ljudi ono ima ključnu funkciju u iščekivanju stvari koje pričinjavaju zadovoljstvo, kao što je hrana, ljubav i novac. Da li, međutim, možemo da okrenemo asocijaciju i zaključimo o čemu subjekat razmišlja na osnovu aktivnosti ove oblasti? Usled velike kompleksnosti načina na koje su različiti delovi mozga međusobno povezani, nije uvek moguće povezati samo jednu kognitivnu funkciju ili osećanje sa samo jednom moždanom funkcijom.

Međutim, repato jedro može predstavljati izuzetak. Određeni delovi ovog centra ističu se konzistentnošću aktivacije kada se povežu sa stvarima koje pričinjavaju zadovoljstvo. Njegova aktivacija je tako ujednačena da, pod adekvatnim okolnostima, ona može da predvidi naše sklonosti kada je reč o hrani, muzici, lepoti itd.
Zaključili smo da je kod pasa aktivnost produženog jedra pojačana kao odgovor na gestikulacije koje se dovode u vezu sa hranom.

Centar se takođe aktivira pod uticajem mirisa poznatih ljudi. Preliminarni testovi pokazali su da se centar aktivira kada se vlasnik vrati u vidokrug, nakon što iz njega na momenat nestane. Da li ova otkrića dokazuju da nas psi vole? Ne sasvim. Međutim, mnoge slične stvarikoje aktiviraju ljudsko repato jedro, a koje su povezane sa pozitivnim emocijama, takođe aktiviraju i pseće jedro. Neurolozi ovo nazivaju funkcionalnom hormologijom i smatraju da ona može biti indikator psećih emocija.

Sposobnost da iskuse pozitivne emocije, poput ljubavi i privrženosti, značila bi da psi poseduju nivo svesti koji se može uporediti sa onim kod dece. Ova sposobnost sugeriše nam da preispitamo odnos koji sada imamo prema psima".

Zaista, trebalo bi da, što je moguće više, umanjimo njihovu patnju, ističe Berns, istovremeno uspostavljajući sa njima odnos kao sa jednom vrstom osobe. Ovo se, pre svega, odnosi na one životinje kod kojih postoji neurobiološki dokaz da poseduju pozitivna osećanja. "Ne možemo se više skrivati od dokaza", kaže on. Garantujući im status osobe, mogli bismo da iskorenimo ilegalne farme pasa, kao i laboratorijske i trkačke pse.

IZVOR: www.io9.com
Autor: George Dvorsky

Preuzeto sa

http://www.new-instinct.com/blog/171-istrazivanja-su-pokazala-da-psi-imaju-isti-nivo-svesti-kao-deca