KAD BI PAS NAŠ NAJBOLJI PRIJATELJ, kako ga mnogi zovu, MOGAO
DA ISPRIČA SVOJU ŽIVOTNU PRIČU, TO BI IZGLEDALO OVAKO.
Sličnih priča ima dosta, a sve imaju za cilj da se ljudima dočaraju patnje i muke kroz koje prolaze, ni krivi ni dužni, naši četvoronožni, dvonožni, krzneni ili pernati drugari.
Kao uvodnu reč upotrebićemo kratku retrospektivu na biće zvano pas.
Pas je stvoren da čoveku bude najbolji prijatelj, da mu pomaže, voli ga i bude mu verni pratioc u životu. Ako bi se osvrnuli na prošlost i istoriju toga, bila bi to poduža priča, te se mi nećemo baviti time. Pomenućemo samo jedno. Naučno je dokazano da psi imaju apsolutno ista osećanja kao ljudi.
Oni PATE, TUGUJU, RADUJU SE, VOLE...osećaju bol, ljubav, samoću, tugu, sreću........
Psi su inteligentna emotivna bića i nažalost stvoreni tako da bezuslovno veruju čoveku, što ih je u većini slučajeva koštalo i sopstvenog života. Ali oni su takvi od vajkada, a ljudi su ti koji su se promenili.
Zbog ljudskog sve izopačenijeg uma iz godine u godinu, životinjama širom sveta se događaju mnoge ružne stvari zbog koga bi ljudski rod trebao da se sramoti pred svima, a posebno pred Bogom.
Ljudi nasilno pokušavaju da preuzmu ulogu Boga. Muče i zlostavljaju živa bića, uništavaju sve što dotaknu. Što će na kraju dovesti do globalnog uništenja čitave planete.
Sve to se dešava jer se ljudski um ozbiljno poremetio gramzivošću, samoživošću, bezosećajnošću , bezumlja...koje se pojavilo kao produkt ratova, siromaštva, raznih eksperimenata, otrovnih hemijskih supstanci i svega ostalog.
Ovo je priča koja okvirno govori o životu mnogih pasa današnjice. U jednoličnom ljudskom životu, koji se uglavnom svodi na odlazak na posao i preživljavanje, pomislite ponekad na naše prijatelje u šinterajima i azilima, osvrnite se nekada i primetite tužne oči koje vas gledaju na ulici dok žurno prolazite uronjeni u neke samo vaše misli. Oslobodite vaš svezani um, udahnite i pogledajte oko sebe.
Bićete iznenađeni. Pokušajte da oplemenite vašu dušu. Pokušajte bar i otvoriće vam se novi vidici.
OVO JE MOJA PRIČA
Ime mi je Lusi . Mislim.....nisam se oduvek zvala tako...imala sam ja razna imena : Kuca, Džukac, Ker, Bežibre, Čibe, Mršbre, Dođi, Sikter ....i još mnogo drugih....ja ne razumem imena, ali raspoznajem umiljat glas od ljutitog, a bilo je tu svačega. Više sam volela da čujem umiljat glas, ali sam ga retko čula.....baš šteta ! Trebao bi neko reći ljudima, da im je divan umiljat glas, da treba češće da ga koriste....
Moja mama mi je govorila da sam i ja rasan pas.
Moja rasa se zove MEŠANAC. Objasnila mi je da je to kad su ti mama i tata različitih rasa, pa dobiju tebe.....moja mama je bila zlatna retriverka, a tata .......???? .....mislim mešanac nemačkog ovčara...ili možda ...labradora...???.... ma ne znam, ali nije bitno !
Ni ja vas neću pitati da li ste plemićkog porekla. Zar je to važno? ...ja sam videla da nam je svima krv crvena...mada neki tvrde da postoji plava krv.
Sve je počelo tako što je mamina ljudska porodica kupila nju kad je bila štene.
Živela je u zaista prelepoj kući sa velikim travnatim dvorištem.Tu je odrasla i bilo joj je lepo. Puštali su je da se povremeno prošeta po kraju, a ona se uvek verno vraćala u svoje dvorište.
Kad je njena gazdarica ostala u drugom stanju, povela se žučna rasprava o tome da moja mama više ne može da ostane tu. Možda bi još i ostala, da se nije desilo da je i moja mama u isto vreme bila trudna samnom, jer je u jednoj od šetnji po kraju srela mog oca.
Kad je gazdarica saznala za to, pala je definitivna odluka. Moja mama mora napolje !Znali su da je mama pametna a i poznaje kraj, morali su da urade nešto tako da ne može da im se vrati.
Stavili su je u kola i vozili u nepoznatom pravcu. Mama nije ništa slutila, bila je srećna što su je gazde povele sa sobom gde god da idu....važno joj je bilo da je sa njima.
Auto se zaustavio i otvorili su vrata zadnjeg sedišta pozvavši moju mamu da izađe. Mama je mahala repom i srećno iskočila iz kola.
Krenula je da skakuće po travi pored druma, a gazde su se vratile u auto, zalupili vratima, upalili auto i otišli.
Sedela je moja mama tako u travi pored druma, gledala u pravcu gde su otišli i pomislila: " Vratiće se, sigurno žele da ih čekam ovde".
...ali su sati prolazili, a njih nije bilo.
Ležala je ona tako u travi kraj druma očima uprtim u daljinu....osećala je žeđ. Šta bi sada dala za zdelu hladne vode. I gladna je bila, ali voda joj je najviše nedostajala. Padala je noć....
Okrilje tmine donelo je jezivi zvuk tišine....osećala se usamljeno... Gde li su dosad?? -pitala se po milioniti put. - Možda im se desilo nešto, a ja ne znam gde su, pa da im pomognem !!!
Prolazili su automobili, ljudi na biciklu, poneki drumski pešak.....ali je niko nije primećivao.
Prolazili su dani , moja mama je još uvek čekala da se pojave njene gazde.O, kako je molila boga da ih ponovo ugleda, da dođe kući, izljubi ih i za nagradu dobije punu zdelu sočne hrane.
Za tih nekoliko dana uspela je da nađe nekoliko okrajaka bačenog hleba i da popije malo prljave vode iz obližnje bare. Tog jutra joj je neka divna devojka ostavila malo hrane u bačeni tiganj blizu nekog smetlišta koje se tu nalazilo. Kako se moja mama obradovala !!!!
Prolazili su dani, poneki dobri prolaznik ponudio je mojoj mami malo vode i hrane.
Stomak joj je već narastao. Porodila se u obližnjem žbunju u kome se nalazila neka veća limena kutija. Rodila je mene i još dva moja brata.
Zaista je bila divna majka. Redovno nas je kupala, hranila, grejala nas svojim telom kad je bilo hladno i učila nas svemu. Kad smo malo porasli ispričala nam je ovu priču i nama je bilo žao što su je možda napustili baš zbog nas. A ona se žrtvovala da bi nama bilo dobro.
Jedan dan je naša mama kao i uvek, išla u potragu za hranom da bi nam donela.
Otišla je i više se nije vratila. Kad je pretrčavala ulicu udarila su je kola . Vozač nije ni zastao, njeno beživotno telo je ostalo da leži na putu.
Ostali smo sami. Počeli smo da izlazimo iz zaklona nebi li pronašli nešto za jelo.
Ponekad bi nam neko bacio po nešto, ali smo morali da pazimo, bilo je i onih koji su umesto hrane bacali kamenje na nas ili nas šutirali ....
Jednog mog brata onog koji je ličio na mamu, su povredili i on više nije mogao da hoda. Mi smo mu ponekad donosili nešto da pojede, ali je on sve manje hteo...razboleo se i uginuo !
Ja sam se uplašila i pobegla, a brata su uzeli. Čula sam samo nekoliko rečenica.
Ovo štene ćemo lakše prebaciti sa ostalima do Nemačke. Brzo će otići, mali je još, a i ako ne ode, uvek ima ona još isplativija varijanta, imam već jednu laboratoriju koja je zainteresovana ...uostalom ako ga neće, Staša ima veze u onom bordelu u Nemačkoj, odlično što je mužjak koji će biti veliki rastom....uostalo možemo probati i u neku drugu zemlju, ne mora biti Nemačka ...imam ja Pjera tamo u..........dalje nisam čula, jer su se vrata kombija zatvorila i otišli su.
Ništa ja njih nisam razumela, verovatno žele da mu nađu kuću pa se baš trude da mu nađu što bolje mesto. Pominjali su Nemačku....o bože, mislim da nam je tata Nemački ovčar ili tako neko....možda će ga odvesti kod tate. DIVNO !!! Ležala sam tako sama i maštala o divnom mestu gde će biti moj bata. Zamišljala sam mog batu u nekoj divnoj kući, kako se zadovoljno šepuri tako divan i lep. Sanjarila sam.
Samo mi je ostalo da sanjarim, tako se nisam osećala usamljena.
Da, ostala sam potpuno sama. Jeza me je prošla, počela sam po malo i da se tresem. Šta sad???
Možda sam trebala i ja da ostanem sa batom, pa da i mene odnesu i nađu dom meni i bati zajedno.
Uff, što sam pobegla !!! Baš sam ispala glupa !!! Neću više bežati, poželeće i mene neko.
Možda me bude hteo onaj čovek mislim da se zove Aca Nikolić...on ima ženu i crnog labradora koji doduše stalno želi da nas napada....ali možda zato što nas ne zna da smo mi dobri i nećemo mu ništa.
Oni baš često prolaze ovuda.
Zaspala sam.
Iz sna me budi neka omča koja pokušava da mi se obmota oko vrata......skačem....šta je ovo????
Na kraju dugačke metalne sajle vidim nepoznatog čoveka, vuče me....pokušavam da pobegnem ali ne mogu, omča me jako boli na svaki moj pokret...ali bez obzira na to ja pokušavam da pregrizem sajlu...ne mogu...sva sam usta raskrvarila, a omča me je zategla, pala sam na travu.
Pritrčava jedna devojka sa naočarima i počinje da viče na čoveka koji me je zarobio
- PUSTI GA BRE !!!! ŠTA MU TO RADIŠ ???? VIDIŠ LI TI DA ON KRVARI ????
OSTAVI GA, JESI LI ME ČUO !!!! TO JE DOBAR PAS !!!
- Prijavili su ga Aca Nikolić i njegova žena za ujed, ja radim samo svoj posao - kaže čovek.
- ŠTA BRE RADIŠ SVOJ POSAO !!! OVAJ PAS NIJE OPASAN !!!! POPUSTI BRE TU SAJLU !!!
Devojka mi pritrčava i stavlja svoje prste između mog vrata i te mučne omče koja me je povređivala.
Okupilo se puno ljudi....svi su nešto vikali i svađali se. Ja sam mislila da me Aca Nikolić voli, a on je prijavio da sam ujela nekoga i sad još i udara ovu divnu devojku koja pokušava da mi pomogne.
- Gospode bože, pomislila sam - Šta sam ja to uradila ??? Ja nisam ništa uradila !!! Nisam ja nikoga ujela, sem juče onu osu što mi se vrzmala oko njuške i htela da me ubode ! Pa jel me zbog nje kažnjavate???? Neću više, obećavam !!!!!
Devojka me uzima u naručje... Bože kako ima divan zagrljaj !!! Mislim da sam osetila njenu suzu na svojoj njušci.....stavlja me u kombi....
...sad sam se setila...to je šinterski kombi. Mama nam je pričala o tome.
Odvezli su me, izveli iz kombija i gurnuli u memljivi boks sa rešetkama.
Gospode! Mamice moja, gde si sada da mi objasniš šta je ovo ????
Hoće li me povrediti??? Već jesu !!! Jel je ovo kraj ???? Ne želim da umrem još sam mlada i mogu nekog da usrećim i da ga volim. Bože, kako bih bila zahvalna da me neko spase, nikada mu ne bih zaboravila to. Čuvala bi ga, odužila bih mu se.
Ja nikoga nemam, bolje nek me ubiju !!!! Zašto me muče ???
Hoće li iko doći ovde da me vidi ????? Hoću li ikada ugledati neke divne oči i osetiti nečiju toplu dobronamernu ruku??? ......hoću da trčim srećna po nekom dvorištu, donosim nekom detetu bačenu lopticu...... mama , da li me bar ti čuješ??????
Čuju se neki glasovi. Da, to razgovaraju ona dvojica koji su me uneli ovde..... pričaju o nečemu.
Raspoznajem reči:
- Vide li ti Deki ove novine, ovi su gori nego mi ! Vidi ovog psa prodaju sad za 280 Evra u Nemačkoj, a pokupili ga kažu iz Srbije.......e , ovaj džukac ko zna gde će završiti....možda i u tanjiru nekog Kineza, ili će biti negde pokretna meta....ili zamorčić neke laboratorije !!! Ovi su stvarno još gori od nas....i to sve zbog novca !!!!
Bili su pomalo besni i bacili su novinu koja je odletela pravo ispred mog boksa.
MAJKO MILA, MAJČICE NAŠA !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! PA OVO JE GARAVI NA SLICI !!!!!!!!! MOJ BRAT KOGA SU ODVELI U ONOM KOMBIJU!!!
NEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Jadan moj bata, ko zna šta će mu se desiti. Kakav je ovo svet???? Ja sam mislila da su ljudi dobri i da nas vole kao što mi volimo njih.
Baš sam tužna, usamljena i ne želim da živim. Hoću na Dugin Most da mogu da vidim svoju majku i braću !!!
Posle nekoliko dana su mi davali neke inekcije i posle sam se budila sa nekim koncima na stomaku. Mama, šta je to, znaš li ti ???
Sada mi je bolje i konce su mi skinuli. Jedino me još boli srce i duša ! I ta tuga...uffff to će me ubiti !! Ovde nas niko ne mazi, možda samo ponekad.....ona veterinarka, tako je zovu.....ona me uvek pomazi. Sada sam premeštena u neki boks, gde ima svuda okolo nekih meni nepoznatih pasa koji su isto u boksovima. Svi su tužni kao i ja.
Opet neki glasovi. Čuje se i neko dete.
Došli su do mojih rešetaka. Osluškujem razgovor.
- Da, to je ta zaboravljena ničija kuca iz novina. - otvaraju kavez.
- Ajde kuco , imaš sreće, došao je neko da te vodi novoj kući. Odabrali su tebe.
Da li je moguće....mene hoće neko ?????????
Jupiii !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
ČEKAJTE STANITE, A ŠTA ĆE BITI SA MOJIM TUŽNIM DRUGARIMA ODAVDE ?????
HOĆE LI DOĆI PO NJIH NEKO ??????
MOLIM VAS, I ONI SU SVI DIVNI, NEMOJTE DOZVOLITI DA OSTANU OVDE !!! UGINUĆE !
Odlazim mirno sa povocem oko vrata u pratnji ovih divnih ljudi sa detetom.
Poslednji put se okrećem prema drugarima.
- Drugari moji, žao mi je što ja ne mogu da vam pomognem, moliću se za vas svaki dan i misliću na vas. Ako neko ode preko onog Duginog Mosta, molim vas, javite mojoj majci i braći da sam ja dobro.
NAPOKON SAM NAŠAO PRAVE LJUDE. ODUŽIĆU IM SE ! HVALA IM ! VOLEĆU IH BEZREZERVNO CEO SVOJ ŽIVOT !
JA SAM SADA SREĆAN PAS ! Eh da je više dobrih ljudi svi bi živeli nekim mnogo srećnijim životom.
Moja sadašnja porodica je divna. Ostvario mi se san. Trčim po travnatom dvorištu, igram se sa decom..... gazdarica me stalno ljubi u njušku...ljubim i ja nju..... i napokon nekome i ja donosim bačenu lopticu.
JOŠ IMA DOBRIH LJUDI ! Možda još ima nade da ovom planetom vlada ljubav !!!
Odoh da im donesem lopticu, upravo mi je preletela preko glave ! Av, Av.....
Autor priče Milica Petrović Ex. Popović
https://www.facebook.com/milicapetroviccvetkovic
Segmenti priče, uz izmene i imaginarni lik šteneta Lusi, uzeti su iz skorašnjih istinitih događaja koji su medijski propraćeni o psu Žući iz studentskog parka u Beogradu, uhvaćenog od šintera po lažnoj dojavi o ujedu...a kome je pritrčala devojka i uzela ga u zaštitu.....ali i iz istinitih dešavanja i sudbina naših četvoronožnih drugara...napuštenih i zlostavljanih od ljudi.
Priča je napisana da bi dočarala bar delić njihovih muka.
Ne zaboravite...i dok ovo čitate mnogo sličnih bića negde tamo pati.
Budimo životinjama prijatelji !
Ne kupujte psa, usvojite ga iz nekog šinteraja ili azila. Pomozimo Lusinim drugarima da i oni trče za lopticom.
AUTOR :
https://www.facebook.com/milicapetroviccvetkovic
-
