KAKO SAM POSTAO PAS ( BUBI)

                                               
Ispričaću vam jednu dugačku priču. Istinitu priču. Ja sam nekad bio čovek. I to ne tako davno. Bio sam čovekoliko zlo biće, do tog 02. avgusta 2015-te godine. Imao sam tada 35 godina. Bio sam čovek, ako se uopšte tako može nazvati dvonožno muško biće, grešno, pregrešno, koji čini velika zla hodajući planetom, nanoseći drugima veliku bol.

Opisaću sebe, kakav sam bio kad sam hodao planetom u ljudskom obliku, ali nisam imao Božje ljudske osobine, već sam bio vrlo, vrlo loš i zao čovek. Mrzeo sam sve oko sebe , a posebno sam mrzeo PSE. Teško mi je da pričam o tome sada, kada sam dobio svoju lekciju direktno od Boga, sada kada sve shvatam, sada kada sam prošao preobražaj, dobio lekciju dugu 3,5 godine, oslobodio svoju dušu i otišao napokon među anđele 6. marta 2019. Jer sam, verovali ili ne, za 3,5 godine, koliko je to sve trajalo to zaista i postao. Postao sam i ja anđeo. Bilo je to užasavajuće bolno iskustvo, kroz koje sam morao da prođem da bih okaljao sve svoje grehe koje sam pravio dok sam hodao na dve noge.

Dakle, kao što rekoh, moj život u ljudskom obliku, svih mojih 35 godina, bio je poražavajuće odvratan. Nije život bio odvratan, već JA. Još kao dete otac me je tukao i bio je alkoholičar. Tukao je i moju majku, koja je brzo nakon mog rođenja, otišla među anđele. Odgajan sam bez ljubavi, uz pregršt batina. U školskom dobu, postao sam mangup, glupirao se i voleo da se iživljavam na slabijima od sebe. U školi su me svi izbegavali, a ja sam imao par ortaka, i bili smo strah i trepet u kraju. Imponovalo mi je to. Bilo je tu svačega i tuča i krvi, droge, tukao sam i svoju devojku, obijao stanove, krao. Bio sam i kažnjavan, ali čim sam izašao na slobodu, radio sam još gore stvari. U takvom jednom pohodu (krađi), ujeo me je pas koji je čuvao to imanje. Imao sam nož kod sebe i ubio ga. Tako je krenula i moja mržnja prema psima i želja da im se svetim i povređujem ih.

Tu priču ću skratiti, jer mi je sada užasavajuće mučna. Tukao sam pse po ulici, sekao im šape, repove, besio ih za drvo..... ne bih dalje o tome ! Radio sam jezive stvari....

Jednu noć, nakon iživljavanja na nekom mučenom psu, pijan, seo sam u automobil, i besno vozio sa gasom do daske. Ni sam ne znam kuda sam vozio, negde na magistrali kod Lipovačke šume, video sam žutog psa uz drum, onako besan, skrenuo sam namerno ka njemu da ga zgazim, međutim, auto je naleteo na veliko uzvišenje i moj auto se isprevrtao.

Sledeće čega se sećam je da sam lebdeo, telo nisam osećao ( jer ga nisam ni imao), dole sam video moj auto u plamenu. Ništa mi nije bilo jasno. Napominjem da u Boga nisam verovao, čak sam ga i ismevao. Odjedanput ispred mene se stvorila ogromna svetlost, neko belilo, nisam video ništa, ali sam čuo čudan glas, tako jak, tako odlučan, ali opet nekako blag.

“Bobane, to što dole vidiš je mesto gde se završava tvoj grešni život. Sada bi trebalo da tvoja duša nađe mir, ali si ti u svom životu nanosio toliko bola svima, da je to nemoguće. Pakao ne postoji, raj DA, ali te u raj ne mogu pustiti, niti mogu dozvoliti da bilo čija duša luta večno samo zato što nije zaslužila da bude u raju.

Imam za tebe rešenje. Nećeš moći da biraš, iako znam da ti se u prvi mah to nimalo neće dopasti. Da bi naučio šta znači biti dobar, i to i postao, moraću da te sprovedem kroz užasne stvari i strahote koje ćeš osetiti direktno na svojoj koži. Nakon toga kada shvatiš dobro, kako je živeti u bolu i patnji, istom onakvom bolu kakav si ti činio drugima.....nakon toga dobićeš potpunu suprotnost tome, da osetiš kako je divno kada ti neko spase život, kada je neko prema tebi dobar i pun nesebične ljubavi. Tako nešto, nakon pretrpljenih užasa, shvatićeš kao poklon tebi, da počneš da se ponašaš kao najbolje biće na svetu. Kada budeš ispunio tu misiju, kada postaneš najbolje biće na svetu, nežno, osećajno i plemenito, kada budeš počeo da uživaš u tom načinu života, dovešću te ponovo ovde i pustiti da živiš večni miran i lep život u raju sa svima koji su tu.

Sve to trajaće 10 % dugo, koliko je dug bio tvoj život. Dakle tvoj preobražaj trajaće 3,5 godine.. Sećaš li se žute keruše na ivici magistrale, koju si hteo da zgaziš, pre nego što si došao ovde ??? Kerušu nisi zgazio. Ta keruša je skotna i nosi 4 šteneta. Nakon našeg razgovora, ona će početi da se šteni. Šaljem tvoju dušu u jedno od tih štenaca. Sećaćeš se svega, da bi mogao da okaljaš sve grehe i postaneš anđeo, ali ćeš biti u telu psa, sve do dana kada budeš zaslužio, da te vratim ovde gore i da te mirne duše blagoslovim i pustim u raj. Jedina tužna stvar u svemu je što će tvoji dobročinitelji koji će te učiniti anđelom, užasno patiti za tobom, kada te budem ja pozvao gore, ali drugog načina nema. Patićeš i ti, ali ne na taj način, jer ćeš ti imati mogućnost da i dalje budeš i sa njima, ali te oni više neće moći videti u fizičkom obliku. Rekao sam ti sada ukratko sve. Ono šta će ti se dešavati, spoznaćeš sam. Vidimo se Bobane, za 3,5 godine. “

Bio sam u stanju šoka, od reči koje sam čuo. Shvatio sam da sam poginuo u onom autu, ali sam i shvatio da je dole ostalo samo moje telo, a da mi je duša ovde.... sad ponovo bez svetlosti u potpunom mraku.

Već sledećeg trenutka, osetio sam kao da padam dole, svugde oko mene je bio mrak.... kao da sam prolazio kroz nešto i odjedanput........ Majko mila, osetih svetlost, ležim na nekoj travi, ali ne mogu da se pomerim. Ništa nisam video jasno, ali sam osetio divan topao veliki jezik na mom stomaku, glavi, svugde.

Taj jezik, taj osećaj topline pored tog bića, kakav je to osećaj...to je moja mama ???? Ja sam štene ??? Upravo sam rođen ??? Majka se brine o meni da me okupa. Osećam još svoje braće i sestara pored. Majka je legla da nas ugreje.

Da li je ovo stvarnost ili sanjam ???? Zašto baš pas ??? Naravno, zato što sam ih najviše mrzeo i povređivao. Možda neću imati tu nesreću da naletim na nekog kao što sam bio ja kada sam bio čovek.

Neću mnogo dužiti. Majka nas je hranila i bila najbolja majka na svetu, nakon nekog vremena sam i progledao i mogao da je vidim. Bila je mešanka labrador retrivera. Ličio sam na nju, bio sam žut, sa belim stomakom, belom guzom, i belo žutim šapicama.

Jedan dan, a bio je divan topao dan, malo sam se udaljio od majke. Pravo sam natrčao na nečiju cipelu. Osetio sam da gubim tlo pod šapicama, i da me je neka ogromna ručerdača podigla. Auuuf, kakav je ovo čovek. Ima neku grubu facu, i ruke mu nisu ni malo nežno, boleo me je stisak. Uhvatio me za kožu na vratu i poneo.

Došli smo do neke kuće, ušli smo unutra i on me je bacio ispred nogu nekog dečaka sa rečima “Evo, na, pa se igraj sa njim”.

U kući je bilo toplo, i sve nekako mekano. Dečak me je tretirao kao igračku, ne kao da sam živo biće. Vukljao me je po stanu, gurao...nije to mene bolelo, nekako sam ipak mislio biće mi bolje nego da sam ostao na ulici, jer je moja majka teško pronalazila hranu i bili smo često gladni. Ovde su mi davali da jedem. Ali su mi davali svašta, često je to nešto baš smrdelo, ali ja sam bio gladan, morao sam da jedem nešto. Bio sam veseo i pronalazio razne zanimacije po kući, to glođao, ne znajući da činim nešto što ne treba.

Puno puta su se na mene ljutili, i bacali me u dvorište, vezivajući me lancem za drvo. Bila je noć i plakao sam jer je napolju bilo hladno i pljuštala je kiša. Moje plakanje nije niko čuo. Zaspao sam mokar u blatu. Ujutro mi nisu dali da jedem, a bio sam gladan. Rešio sam da budem dobar i da ću onda možda ponovo da budem u kući. Imao sam tada oko 3 meseca. Ali ne, dani su prolazili, nisam ništa jeo, i bio sam vezan za to drvo.

Jedno veče, bio je baš mrak, do mene je došao detetov otac, čovek grubog lica, odvezao je lanac od drveta, i počeo da me vuče po blatu do nekog plavog automobila. Otimao sam se bezuspešno, plakao molio, ali me on nije razumeo.

Ubacio me je u gepek tog svetlo plavog automobila, i odvezao na neko mračno pusto mesto. Zgrabio me je za vrat, odneo do obližnjeg kanala i bacio unutra.

Sablasna tišina i potpuni mrak, kao i borba sa nešto ledene, blatnjave, smrdljive vode u tom kanalu, ledila mi je krv u žilama. Nagutao sam se jezive tečnosti, blata i fekalija u tom kanalu, ali sreća nije bilo mnogo toga i nekako sam uspeo da izađem odatle sa poslednjim atomima snage i da se uzverem gore. Legao sam pored tog kanala....sve što sam video su bili razni bleštavi farovi automobila koji su prolazili tuda povremeno, ulivajući mi dodatni strah da će me neko pregaziti.

Drhteći onesvestio sam se. Od umora, straha, hladnoće i gladi. Ne znam koliko sam dugo ležao tako. Bio je novembar 2015

Kada sam se probudio, nisam znao gde da idem. Bilo je bar jutro i nestao je onaj grozan mrak oko mene. Video sam da se nalazim na nekom drumu, da sam ležao pored puta, unaokolo nije bilo kuća. Bio sam sam, gladan, bilo me je strah i bilo mi je baš hladno.

Naredne dane i mesece skratiću u svom izlaganju. Tu je bilo svačega, pronalazio sam otpatke, jeo na šta god naiđem. Kada nije bilo ničega jestivog, da bih zavarao glad gutao sam kamenčiće, bačene kese, blato....sve to nije prijalo mom stomaku, boleo me je, povraćao sam i ponovo iznova jeo šta nađem.

I to ne bi bilo toliko strašno, da mi se nije dešavalo da uđem u naseljeno mesto, vođen glađu, i doživljavam na sebi sva ona slična dela, koja sam ja radio dok sam bio čovek.

Puno sam puta dobio jako šutiranje, polivali su me vodom, gađali vazdušnim puškama, treskali o beton. Ponekada se našlo neko bolje biće koje me makar nije maltretiralo , pa čak mi i dalo parče kifle. ...Kako sam bio na tome zahvalan, bio sam zahvalan na tome da me bar niko ne dira a kad dobijem parče kifle ili bureka to je za mene bilo kao da si mi ponudio čitav svet.

Loše sam doživljavao i od drugih uličnih čopora, napadali su me, ujedali, terali. Meseci su se nizali, a ja sam preživljavao pakao. Bio je u pravu onaj glas, BOG ko li je, kada je rekao da pakao ne postoji. Gore kod njega ne postoji, postoji samo dole, na zemaljskom životu.

Lutao sam sve vreme, ne znajući ni kuda bih išao. Užasno sam bio gladan, a onda sam video pored jedne kuće, kokošku. Krčanje stomaka koji se slepio sa kičmom, donelo mi je ideju, da pokušam da ulovim kokošku. Počeo sam da vijam kokošku, koja je bežala i kokodakala. Iz kuće je izleteo neki grozan debeo čovek, noseći neku oštru alatku u rukama. Kasno sam ga zapazio, bio je već blizu mene, urlao je, odskočio sam, ali me je alatka zakačila po glavi, odsekla parče i krv je počela da šiklja iz moje glave. ..... trčao sam sav okrvavljen, dok mi je deo kože sa glave visio.

Kada sam bio na sigurnom, udaljen od te kuće, pao sam, nisam imao više snage jer sam puno iskrvario. Imao sam tada oko 8 meseci. Neko me je video, i odneli su me kod veterinara da mi zakrpe glavu. Kad su me zakrpili, ponovo su me vratili na mesto gde su me našli. Bolela me je rana, trpeo sam. Proklinjao sam dane kada sam bio zao prema psima. Zašto sam im sve to radio? Pa oni su svi tražili samo malo hrane i sigurnosti, a ja sam im zadavao bol.

Tako spavajući po budžacima, napadale su me muve, one vinske, stajske, što peckaju...osetivši moju ranu na glavi. Saletale su me, sletale mi i na oči. Ujedale me. Često nisam imao snage ni da se sa tim stalno borim.

Svih tih groznih meseci, ja sam samo osećao strah, nemoć, beznađe...srce mi je stalno ubrzano kucalo, počeo sam da se plašim svega, senki, farova, ljudi koji viču, drugih dominantnijih pasa, groznih petardi koje su tutnjale noću oko Nove godine. Skakao sam na svaki šum, svaku senku. Gledao sam kako mi drugare gaze automobili, kako ginu, kako stradaju na najgore moguće načine. Gledao sam kako umiru od gladi, žeđi, kako se smrznu na snegu.....Sa strahom sam nekada morao da priđem ljudima, da bi mi dali nešto da pojedem, prilazio sam uvek ponizno, spuštene glave, moleći boga da taj neko nije kao što sam bio ja kada sam bio u ljudskom obliku.

U mene se uvukao užasavajući strah....to je preraslo u fobije. Ali tu nije bio kraj mojim mukama, mojoj najgoroj mori, iako sam milion puta rekao Bogu, u kojeg nisam verovao do ovog psećeg života... da se kajem, gorko se kajem što sam bio loš kao čovek, da ga preklinjem da mi oprosti užasne grehe koje sam pravio, da sada shvatam, da razumem, da mi oprosti, jer to više nikada ne bih uradio. NIKADA ! Da sada shvatam, da razumem, da sam se gorko pokajao, da PREKLINJEM NAJPONIZNIJE za oprost.

Bio je već maj 2016, imao sam blizu 10 meseci. Ispred jedne kuće video sam divnu kerušu, poželeo sam je. Otrčao do nje, malo smo se igrali i onda sam je zaskočio. Iz kuće je izletela besna žena. Dohvatila me je za vrat, gušio sam se. Uzela je mobilni telefon i pozvala šintere.

Došao je kombi , uhvatili su me nekom omčom i odigli od zemlje, omča me je gušila, otimao sam se bezuspešno. Ubacili su me u kombi i odvezli u šinteraj.

Bilo je tamo puno pasa, svi su bili tužni, mnogi su bili bolesni. Ne sećam se šta su mi sve radili, boli su me nekim iglama, gurali mi nešto u usta, nisam se otimao, nisam imao više snage....neka bude šta bude..... shvatio sam lekciju. Božiju lekciju. Bila je užasavajuće bolna. Rešio sam da budem dobar, miran, pravi Božji stvor, jer sam saam sebe prokleo za svoju prošlost iz vremena kad sam bio čovek, to više nisam bio ja. Ovo sam drugi ja, ponovo rođen, ali od Boga nadahnut. Ljudi su zlo, a ja sam pas, ja sam božja kreacija, savršenstva duše.

Uspavali su me i kastrirali. Nisam bio ni par dana tamo. Ali mi je sada jasno da sam navukao najgore moguće bolesti tamo. Tamo vladaju i smrtonosni pseći virusi. Već sam počeo da se osećam loše, užasno sam teško disao, dobio sam temperaturu, nisam imao snage ni da se krećem mnogo. Još sam imao konce od kastracije na preponama, kada su me ponovo ubacili u kombi, odvezli negde, i ostavili.

Nije mi bilo dobro. Do mene je dotrčalo nekoliko pasa, i njihov vođa čopora. Njuškao me je i zarežao, kao opomenu da je on tu glavni. Naravno da sam se sa tim složio. Loše sam se osećao, samo bih spavao. To su svi psi osetili i nisu me dirali. Mesto gde sam se našao, bila je ponovo Lipovačka šuma. Samo moju majku nisam video, niti braću, to su bili neki drugi psi, sem..... vođe čopora.... da.... to mi je bio otac.... mislim da ni on to nije znao, ali sam ga nekako osetio, prepoznao ga, malo sam ličio na njega, samo je on imao više belih šara od mene i bio je malo veći.

Meni je svakim danom bilo sve lošije. Koža me je svrbela, oči su me pekle, suzile, rana na glavi je prošla ali je ostao na njoj ogroman ožiljak bez dlake. Borio sam se i za vazduh, jasno je bilo da je neka teška respiratorna infekcija uzela maha. Očekivao sam da će sve to nestati, da se jedno jutro neću probuditi.

Tih dana na tom mestu, često je dolazio jedan čovek, koji je pregledavao karte u autobusu koji je prolazio tuda. Kad god bi ugledao nas pse. Vadio je sav novac koji je imao za svoju užinu, i kupovao nama hleb. Narednih dana, već znajući za nas, donosio nam je od kuće granule. Ali pošto sam ja bio slab i bolestan, čopor mi nije dozvoljavao da priđem granulama i vodi, dok se oni ne najedu, što je tog čoveka užasno razbesnelo, i često se dešavalo da njih otera, a da priđe meni i ponudi mi granule, pa dežura pored mene, da me niko ne dira.

Bože, nije mi se jelo, bio sam već jako bolestan, ali sam jeo na silu, samo da bih video taj nežan brižni izraz na njegovom licu i zadovoljstvo, što je baš mene, nemoćnog nahranio.

Kako sam mu bio zahvalan. Mislim da ne postoje reči kojima bih to iskazao, kao i taj osećaj koji sam imao kad god bih ga ponovo ugledao. Gledao je on i mene, imao je nežan i umilan glas, nežno me je milovao i govorio mi kako ne može više da spava misleći na mene i da li me je napao čopor, i da li sam jeo nešto. .... počeo je da pominje da bi hteo da me uzme, ali da ima kući mačke, da ne zna kako će reagovati na mene i ja na njih, da se i njegova žena Milica toga plaši isto.

Pokušao sam očima da mu kažem: “ Ne brinite. Vaši prijatelji su i moji prijatelji, nikada više nikoga ne bih povredio, a vas i vaše mace nipošto “

Ne znam da li me je razumeo. Ali..... jedan dan, stao je neki automobil, iz njega su izašle neke dve žene. Jedna mi je prišla i počela da mi vadi krpelje, a druga me je nakon toga pokušala podići, jer sam jedva stajao, i htela da me odnese. Počeo sam da plačem, i cvilim. Spustila me je polako i pitala: “ Šta te boli dušo? Ne plaši se lepoto” ...... ali kako da se ne plašim. KAKO ????

Nije prošlo dugo, ugledah onog divnog čoveka koji je dolazio da me hrani. Prišao mi i rekao: “ Znam da nisi sa njom hteo da pođeš. Ne poznaješ je. Ne brini, to je moja žena Milica, došla je po tebe da te vodi našoj kući, a ja kad završim posao, dolazim i ja, idi slobodno sa njom. Evo ja ću ti staviti ogrlicu i staviti te u auto, a ti se ne plaši ništa”..... Pristao sam.

Stavili su me na zadnje sedište i Milica je sela pored mene. Prigrlila me, i mazila, mazila, pričala mi, hrabrila me, rekla je “ Ti ćeš biti moj Bubi, jer si miran i dobar kao bubica” Ja uopšte nisam znao da postoje takvi ljudi, takva divna bića koja mogu tako da budu nežni prema psima. Za mene je ovo bilo novo saznanje. Saznanje koje mi je neopisivo prijalo. Osetio sam da moje umorno smrvljeno srce, podrhtava od neke nenadane sreće koja me je preplavljala. Od svih pasa tamo, oni su odabrali mene, oni su odabrali mene, bolesnog, istraumiranog, smrvljenog....mene koji nisam mogao ni da potrčim koliko sam bolestan i umoran, mene koji nisam znao da mašem repom, jer nikada nisam osetio sreću, mene koji nikada nikoga nisam liznuo u znak poljupca, nisam to ni znao kako se radi.

Prvo su me odveli veterinaru, pljuštala je kiša, bio je 1. juni 2016, plašio sam se, i Milica me je uzela u naručje i unela. Nije bilo tamo ništa strašno. Samo sam čuo da su zaključili da nisam dobro, da imam temperaturu i da treba da pijem lekove. Čuo sam i da su u čip koji sam već imao, jer su mi ga šinteri stavili, uneli ime mog novog zauvek vlasnika Zoran (kontrolor iz Lipovačke šume), napisali su i datum mog rođenja, ne znajući, a kao da su znali, napisali su da sam rođen 2.avgusta 2015.... postao sam vlasnički pas BUBI .

Kada sam kročio u njihovo dvorište, tačnije uneli su me, jer sam bio prestravljen, nisam bio svestan da je počela moja druga Božja lekcija: “kako je lepo kada ljudi vole pse kao najrođenije dete”... moj dalji život, bio je potpuna suprotnost dotadašnjeg užasavajućeg života.

Ne mogu vam opisati kako su se ti ljudi ponašali prema meni. Samo su mi stalno nežno pričali, tepali mi, ljubili me, mazili me, sve mi činili da ozdravim, prvo fizički ali i psihički. Milica je imala najviše strpljenja samnom, ona me je i lečila, i bavila se sa mnom, mnogo mi pričala, ljubila me, učila me da volim, da volim još više, i još više i najviše. Da ljubav nema granice, da se za ljubav daje sve, da se za ljubav i gine ako treba. Da je ljubav jedno srce u više tela.

Imali su mnogo muke dok su me lečili. Mesecima su me lečili, jer su saznavali vremenom za nove i nove bolesti koje sam imao, a koje sam sve dobio zbog uličnog teškog života. Imao sam stafilokoke, koje su jedva iskorenili, imao sam očne crve zbog rane na glavi i prokletih muva, 2 puta su me lečili do uporne nepredvidive đardije, koja mi je uništavala creva, a tog ogavnog parazita sam dobio od kontaminirane hrane i vode, blata i fekalija.. Imao sam i težak gastritis od jedenja kamenja i plastičnih kesa, kvarne i prljave hrane. Imao sam problem i sa beningnim tumorom na desnima sa kamencem na zubima, i krvarenjem desni. Često sam i kašljao, davio se, milion puta povraćao, imao proliv. Prvih 2 meseca su me stalno kupali sa nečim da mi izleče kožu i svrab.

O mojim strahovima sa kojima su se borili, neću ni da pričam. To su traume teškog stadijuma. Prvo mesec dana nisam hteo da privirim na ulicu, kad sam smogao hrabrosti, trzao sam se na svaki zvuk, na svaku senku, panično vukao ka kući.

A oni....oni su bili tako strpljivi samnom, i razumeli me. Učila me je Milica kako se hoda na povocu na ulici, učila me je: “Dođi”, “Sedi”, “Ne”, “Stani”, “Fuj”, “Polako”, “ Bravooooo “, “Idemo kući”, “Jel idemo u šetnju ??? “, “Gde je tata ?”

Popio sam gomile lekova, mazali su me mastima, kapali kapi, operisao sam očne crve, operisao tumor na desnima, skidali su mi kamenac sa zuba, radili neke ultrazvuke, neke biohemijske analize krvi, šta sve nisu radili, i uspeli su nakon godinu ipo dana da me relativno dovedu u dobro zdravstveno stanje, s time što zbog teškog oblika gastritisa nisam smeo ništa da jedem sem medicinskih gastro granula koje su bile skupe, ali su oni uvek pronašli način da mi ih kupe.

2017 godina je bila burna. Oni su doneli još dva psa, koje su pronašli. Prvo su doneli Leu, 23. marta 2017, i kad je taman stasala naučila osnovno, 1. avgusta doneli su Švrću, sve kao male štence, koje je neko izbacio kao i mene. Samo ja nisam imao sreću da me neko odmah uzme, nego sam se napatio za svojih prvih 10 meseci života. Ali to je tako moralo, jer ja sam imao misiju, da naučim lekciju broj 1: “Kako je ružno, kada ljudi maltretiraju i povređuju pse “

2018 godina... beskrajno sam ih zavoleo, kao i oni mene....bio sam, mogu to reći, privilegovan....prvi uvek vođen u šetnju, prvi hranjen, najboljom hranom, čuvali su me kao malo vode na dlanu, čim primete nešto čudno, leteli su da me odvedu kod veterinara, radovali se svim mojim prvim mahanjem repa, mojim prvim poljupcima, mojim prvim prevaziđenim strahovima, Milica je uživala da me vodi u duge šetnje, da se družim sa psima koje sretnemo, ona je bukvalno bdila nadamnom, kao i ja nad njom......... bio sam kadar da ih čuvam kad god idu samnom. I oni su mene obožavali, rekli su da sam najbolji, najmirniji, najpametniji, da imam divnu blagu narav, da sam nenametljiv, suptilan, osećajan, duša njihova.... a postavili su me da budem Lei i Švrći vođa čopora. Zamislite ja, koji sam bio niko i ništa, koga su uvek drugi psi tukli, ja sam bio vođa čopora. Bio sam jako pravičan i dobar vođa čopora, koji se brinuo o tome da uvek svi budu bezbedni.

Užasno sam režao na ljude koji urlaju i svađaju se, na ljude koji su grubi, ne vole pse. Imao sam još strahova, neke bih imao verovatno i ceo život... svetlo plavi automobil...... za tih dve ipo godine sa mojom divnom porodicom, u šetnji sam 3 puta video takav automobil, strašna sećanja su mi se vraćala, ali sam imao sada one sa kojima sam bio siguran i najvoljeniji.

Počeo sam odistinski da se radujem, uživam u životu, trčao sam sa mojim batom i sekom, Leom i Švrćom, čak počeo da pravim nestašluke. Mama i tata, (kako sam zvao Milicu i Zorana), smejali su se na moje nestašluke i rekli: “ O Bože, duša mila, pa on se tek sad vraća u fazu šteneta, kada sve to nije mogao da radi. Hoće duša da nadoknadi sve “

Lekcija dva bila je naučena: “ Kako je divno da ljudi budu dobra bića koji vole pse kao sebe same”

Mama je imala običaj često da kaže Lei i Švrći: “Ugledajte se na Bubija, kako je on dobar, kako sluša, kako je pametan “ a ja sam bio ponosan na samog sebe. Mama je često meni govorila i bila je u pravu: “ Ti mora da si Bubi dušo, bio čovek u nekom predhodnom životu, mora da si nešto zgrešio, pa ti Bog dao da vidiš kako život ume da bude okrutan ali i lep kada si sa pravim ljudima. Te tvoje divne oke, taj tvoj pogled, dugačak, kad me satima gledaš zaljubljeno....joooj obožavam, te, molim te živi mi dugo, dugo dugo...ubila bih nekoga da mi te takne, umrla bih bez tebe”

A onda, čuo sam Boga, rekao je “ Bobane, Bubi, bliži se vreme da ti otvorim vrata raja, ostaviću te još malo, da se na svoj način pozdraviš sa mamom i tatom”....bio je kraj februara 2019

Često sam stao ispred mame, koju sam neizmerno voleo. Stao sam ispred nje, i gledao je, gledao, govorio joj kroz oči : “ Volim te, obožavam te, HVALA TI ZA SVE “...gledala je i ona mene, obožavali smo da se dugo gledamo, dok mi je ona tepala.... Bože, rekla mi je u jednom trenutku : “ Bubi dušo, zašto me tako često i dugo gledaš, kada znaš da te ja volim. Da neće meni nešto da se desi, pa se ti opraštaš”?......... skoro pa pogodak, samo ne ti draga mama, ja moram da idem.... a želim da zapamtim svaku crtu tvoga lica, da zapamtim svaki umilni ton u tvom glasu.

Nikada nisam kopao baštu. Znam da to mama nije volela, a to su samo radili Lea i Švrća. Našao sam jedno mesto pored zida, gde bih voleo da mi sahrane telo kad ga napustim...da bude tu blizu njih. Kopao sam i kopao, napravio baš veliko “sranje” kako je mama imala običaj da kaže. Mama je to videla, nije se ljutila uopšte, jer je bila slaba prema meni, mada joj je bilo čudno.

Nisam znao kako će me Bog uzeti, ali je rekao da će to biti brzo. Ja sam se potpuno normalno ponašao, delovao sam potpuno zdrav, sve je bilo u najboljem redu, šetao sam, trčao, radovao se, normalno jeo, pio, ništa nije ukazivalo kako ću otići.

6. mart 2019... jutro kao i svako drugo. U 06 h. tata me je izveo sa Leom da kratko obavim nuždu. Nas vratio, pa odveo Švrću. Dok je vodio Švrću mama se probudila, ustala da mi da 10 granulica kao i svako jutro, da me ne bi napala gastritična kiselina. Vratila se u krevet. tata se vratio. Ja sam leškario pored mame .

U 07 :20 h tata je uzeo da jede prženice. Nisu voleli da nam daju hranu koja bi nam smetala, ali su Švrća i Lea pritrčali i on da bi ih zavarao, dao im je jedan centimetar prženice svakom. Dotrčao sam i ja. Dao je i meni samo 1 centimetar. Žvakao sam i progutao, okrenuo se ka maminom krevetu da se vratim. Počeo sam da povraćam, ( ništa čudno, često sam to zbog gastritisa radio)..... tata je ustao da pokupi iza mene, ali ja sam ispovraćao prženicu, hodao i povratio potom još 2-3 granulice, ostavljao žut trag i sluz, a onda nisam mogao više da udahnem vazduh. Stao, ukočio se. Tata je skočio: “ Milice, on ne diše, ne dišeeeee “....mama je skočila, gurnula ruku u moja usta da vidi da mi nije nešto zastalo. Nije ništa našla. Uzeli su me oko struka i okrenuli naopačke, trzali, mama me udarala po leđima.

Tata je vikao “ On ne diše, ne diše više, ne nadima mu se stomak ni grudi...ne dišeee !!!! “

Mama me je stavila na krevet. Panično mi masirala srce, neizmenično mi je davala veštačko disanje, masaža, disanje, masaža, disanje...... bila je preplašena. To je dugo trajalo, nisam disao uopšte, sigurno bar 3 minuta.

Vratila mi je disanje. Ali ja sam video svoje pseće telo na krevetu, bio sam mami i tati iznad glava. Čuo sam da je rekla “ Ali on ne reaguje, on je u komi, diše ali je u komi”... počela je da plače, zgrabila telefon da zove nekog veterinara, jer nisu imali auto da me voze...ali bilo je oko 07: 40 h. veterinari ne rade, niko se ne javlja, ili neće da dođu....zvala je taksi ne znajući ni gde bi me odvela, tata me je sve vreme držao u naručju u krilu. Glava mi je visila beživotno.

Došao je taksi tata je nosio moje telo u naručju. Taksista kada me je video, kao i svaki zao čovek, dao je gas i pobegao. Tata je počeo da plače, mama je ridala i tresla se. Vratili su me u dvorište, tata je sa mojim telom u naručju seo na stepenik: “ Milice on ne diše više, otišao je”. Bilo je tačno 07: 50 h.

“ Miliceeee, otišao jeeeeeeee..... Bubiiiiiiii....Bubiiiii.... Božeeeee, zašto njega ????? Božeeeeee, zašto nisi uzeo mene !!!!! Bože kako sada da ga “bacim”, pre bih bacio sebe “...... Njihovo vrištanje i jecanje bolelo me je.

Shvatio sam da nemaju gde da me zakopaju, jer dvorišna zemlja nije bila dovoljno duboka za moje veliko telo. Morali su da pozovu Veterinu da odnesu moje telo. Oni nisu mogli odmah da dođu, pa je moje telo 2 sata ležalo na stolu u sobi, grlili su moje telo na smenu, gušili se u suzama. Mama je isekla malo mog krzna ( dlaka) i stavila u jednu bočicu. ... veterina je došla, stavili su moje telo u crni džak i odneli.

Sve sam ja to mogao da vidim. Tu njihovu tugu i bol nikada neću zaboraviti. To je bol za nekim koga voliš najviše na svetu više nego sebe.

Svetlost ona ista kao nakon saobraćajne nesreće, pojavila se ni od kuda.

“ Sada si ispunio svoju misiju Bubi...da, ......ti više nisi Boban, ti si sada potpuno drugačije biće, sada si Bubi..... i bićeš zauvek Bubi , uradio si sve kako treba, brišem ti sećanje na život Bobana, nakon što priču preneseš svima.....sećaćeš se samo psećeg života, naučio si sve što si trebao da naučiš, da sada možeš da dobiješ krila, i da budeš jedan od anđela u našem raju.

Slobodan si da letiš gde želiš. Ako želiš da budeš uz svoju mamu i tatu, idi slobodno, možeš ih pratiti svugde gde god da se nalaze. To si oduvek želeo kada si bio u telu psa. Želeo si da uvek svugde ideš sa njima.

Znaj da će oni patiti dugo, naročito tvoja mama koja je ostala neutešna i oseća se usamljeno bez tebe. Ali ona želi da komunicira sa tobom iako te ne vidi. Pomozi joj, jer joj nije još vreme da dođe tu kod nas, a ona to želi. Nemoj joj to dozvoliti. Idi sada Bubi, i čuvaj ih, jer si ti sada njihov anđeo čuvar “

U sećanje na najvoljenijeg psa na svetu Bubija. NIKADA TE NEĆEMO ZABORAVITI :’(

.... R.I.P 2.08.2015 - 6.03.2019

Autor: Milica Petrović Ex Popović

20.03.2019